Kad pogledam gornji spisak, Will Toledo i ne izgleda toliko čudan. Jeste on introvertni štreber, baš tako i izgleda, ali je istina i da je izuzetno inteligentan, senzibilan i prilično dobro organizovan, i što se tiče stvaralačkog rada, i što se tiče građenja karijere. Od svoje sedamnaeste (od tada datiraju prvi njegovi snimci) do dvadesetpete Izgradio je neverovatno jak „cult-following“, najjači bar kad se govori o indie krugovima, još od Neutral Milk Hotela, davne 1998, u vreme njehovog remek-dela In The Aeroplane Over The Sea. „Umetničko“ ime Will Toleda je od samog početka, iz vremena ljutog lo-fi-ja, Car Seat Headrest, što znači „Naslon za glavu na sedištu automobila“ – logično, jer je prve snimke napravio na prednjem sedištu svog auta. Danas se tako zove njegov četvoročlani bend sa kojim je snimio tri od dvanaest albuma (prvih devet su bandcamp izdanja, poslednja tri su izdata za diskografsku kuću Matador, ali sve ih možete naći na bandcampu OVDE). Neverovatan hype se podigao posle objavljivanja „Twin Fantasy“ – samo tri dana posle na sajtu RYM se pojavilo 35 recenzija ljudi koji su ga preslušali i ocenili (trenutna prosečna ocena je 3,92, što ga smešta na prvo mesto godišnje liste) a to je vrlo burna reakcija na album grupe koja je nepoznata u širim krugovima.

Međutim, ovaj album je samo „remake“ njegovog istoimenog albuma iz 2010 koji među njegovim fanovima odavno uživa kult status. Isti je na njima raspored pesama (iako su sve pesme ponovo snimljene a u nekima je donekle promenjen i tekst), isti omot, pa je, da bi se ta dva albuma razlikovala, dodato o zagradi (Mirror To Mirror) onom iz 2010, a ovom iz 2018 (Face To Face). Nije to Toledu prvi put – on se stalno poziva na svoje ranije pesme, ubacuje pojedine strofe iz jedne u drugu pesmu, verovatno želeći time da nam pokaže da je njegov opus potrebno posmatrati u njegovoj celosti. Njegov prvi album za Matador, „Teens of Style“ je u stvari kolekcija njegovih starih pesama ponovo snimljenih. Sledeći, „Teens of Denial“ se sastoji od novih pesama, a ovaj o kome govorimo, treći po red za izdavačku kuću, „Twin Fantasy“ je skoro potpuni rimejk istoimenog albuma iz 2011 godine. S tim da je ključna reč u prethodnoj rečenici reč „skoro“. Sličan primer „skoro pa rimejka“ je viđen u filmskoj umetnosti: nešto stariji čitaoci se sećaju filma „Mariachi“ Roberta Rodrigueza i njegovog rimejka i/ili nastavka „Desperado“. Tako je i kod ova dva albuma – prvi snimljen sa nikakvim budžetom na nikakvoj opremi, drugi u mnogo boljim uslovima, a što se sadržaja tiče, i tu postoje razlike. U onom filmskom primeru su daleko veće, ali su i ovde dovoljno prisutne da prva verzija bude u fazonu „ovo mi se događa, ovo je moj život“ a da druga, sedam godina kasnije, bude komentar iz ugla iste osobe koja je sedam godina zrelija, pa može hladnokrvnije/recionalnije da analizira tu situaciju. Imajući to u vidu, ne iznenađuje činjenica da velika većina onih koji su čuli „Twin Fantasy“ 2011-te više vole tu, vrlo sirovu verziju dok oni naknadno inicirani (u koje i ja spadam) preferiraju verziju iz 2018-te. Unapred da kažem da prikaz koji sledi neće pohvatati i povezati sve konce ovog složenog dela, jer da sam na tome insistirao prevazišao bih format recenzije. Pa da krenemo...

Već na samom otvaranju otvara se i Will Toledo – već iz pesme My Boy (Twin fantasy) možemo zaključiti da je ovo konceptualni album o ljubavi glavnog junaka i njegovog sapolnika (na hrvatskom jezikubi bilo „supolnika“) odnosno istopolnika (ako se zadržimo na korišćenju reči koje već postoje) za koju je teško reći da li je realizovana kroz realnu vezu ili je ostala u sferi imaginacije glavnog karaktera. Kako se i prve pesme može saznati o beznadežnoj usamljenosti glavnog lika, ipak se da predpostaviti da je veza ostala neostvarena. Pesma je spora, emotivna i nežna. Trebalo di da je ljubavna.

Poema Samuela Taylora Coleridgea “Rime of the Ancient Sea Mariner” napisana krajem osamnaestog veka je referenca koju Toledo koristi u drugoj pesmi po redu „Beach Life-in-Death“. Coleridge je začetnik romantizma u engleskoj književnosti (je l’ Toledo time hoće da kaže da je neo-neo-romantičar?), a pomenuta pesma je jedna od njegovih najpoznatijih. Govori o usamljenosti, ali i o krivici koju osećaš zbog svojih postupaka. Ukratko, „Smrt“ i „Život-u-Smrti“ se kockaju u mornara i njegovu posadu. „Smrt“ na kocki dobija posadu a „Život-u-Smrti“ mornara. Posada, dakle, umire, a mornar, čiji je greh ubistvo albatrosa, ostaje da živi sa tim teretom („albatross around one’s neck“ – pročitaj pesmu). Ovde ću stati, jer ovo objašnjenje je dovoljno za potrebe ove recenzije. Will Toledo očigledno oseća krivicu zbog onoga što je učinio (dakle, nešto je ipak učinio!) ali, pošto je pročitao pesmu, zna da će, kada se pomiri sam sa sobom (kad oprosti sebi!) skinuti teret sa svojih pleća. Muzički, pesma je druga po dužini trajanja (13:18) i sastoji se od nekoliko „stavova“ u kojima se menja ritam, ton pevanja i atmosfera.

„Stop Smoking (We Love You)“ i „Sober To Death“ su balade o ljubavi i usamljenosti i o tome kako je usamljenost lakše prebroditi ako voliš nekog. Čak i kad taj neko nije sa tobom, već negde daleko.

„Nervous Young Inhumans“ sa bitlsovsko/bičbojsovskim harmonijama ukazuje na uzore. Interesantno je da u odjavnom monologu, između prvog i drugog „Is This On?“ Will Toledo izgovara reči koje je Murry Wilson, otac i prvi menadžer Beach Boys-a izgovorio na prvom snimanju njihovog #1 hita „Help me Rhonda“, nešto o tome kako treba pevati iz srca. Toledo se u pesmi se takođe bavi svojim stvaralaštvom, nepretkom tokom godina, ali, i odnosom sa voljenom osobom.

„Bodys“ je jedna od onih „uzmi sve što ti život pruža“ pesama brzog tempa i, kao što je čest slučaj kod „Car Seat Headrest“-a, neuobičajene strukture. Pesma se polako podiže ka refrenu, što i sam Will u jednom trenutku kaže: „Is it the chorus yet? No. It’s just a building of the verse. So when the chorus does come, it’ll be more rewarding.“

„Cute Thing“ ima jak „Nirvana“ vajb - u tekstu se ponavlja fraza „I Apologize“ a slično se („All Apologies“), kao što znate, zove jedna Kurt Cobainova pesma. Struktura pesme je takođe klasični Nirvana fazon – veliki dinamički raspon uz smenjivanje tihih i glasnih delova. Ovo je jedna od pesama kod koje se reči verzije iz 2011 i 2018 razlikuju. U prvoj verziji su pomenuti Dan Bejar (Destroyer) i John Entwistle (The Who) kao paradigmatični likovi za glas (prvi) i stav (drugi) rokenrol zvezde, u drugoj, moderniji izbor, u likovima Frank Oceana i James Browna za isto.

Tekst pesme „High To Death“ referira na bar dve pesme samog Will Toleda ali i na novele Ray Bradburyja „All Summer in a Day“ i Charlotte Perkins Gilman „The Yellow Wallpaper“. Will Toledo to namerno radi – u skoro svasku pesmu ubacuje brojne reference o kojima se u njegovom fanbase-u danima diskutuje, daju se brojna tumačenja, fanovi se prosto utrkuju ko će ih više otkriti. Analizira se svaki stih, daju se, često nategnuta tumačenja, a i sam Will tome doprinosi svojim objašnjenjima. Sve to podiže hajp među koledž omladinom i daje intelektualni obol i grupi „Car Seat Headrest“ i samom Toledu.

Monumentalna „Famous Prophets (Stars)“ je ključna pesma albuma. Traje čak 16 minuta i 10 sekundi i sastoji se od nekoliko celina. Spori uvod, pa reverbovani gitarski solo, pa opet spori deo, pa se uključuju prateći vokali i sve se podiže do moćnog refrena (...we gotta go back), onda nagli rez, čuje se samo bas i vokal koji kao da je opet sniman u kabini automobila, sve to, a stigli smo tek do šestog minuta...onda onaj deo sa „the ocean washed over your grave“ koji kroz brojna ponavljanja postaje sve haotičniji, i evo nas, malo smo prošli polovinu pesme. Sledi srceparajući „Pain Star“ deo sa glasom koga prati klavir, pa se pojavljuje kakofonija glasova da bi negde na 2:30 do kraja girarsko-vokalni „hook“ to sve potopio poput nekakvog gigantskog cunami talasa. Na kraju se, iz ništavila, pojavljuje ženski glas sa rečitativom iz Biblije (1 Corinthians 13, stihovi 8-13) koji objašnjava poentu albuma. Ali, o poenti malo kasnije.

„Twin Fantasy (Those Boys)“ je poslednja pesma na albumu čiji je parnjak ona prva „My Boy (Twin Fantasy)“. Generalno, sve što je na albumu, od naslova pa dalje, predstavljeno je dubletima. Pesma je toliko nabijena značenjima koja se mogu tumačiti ovako i onako da se ne bih upuštao u njihovo tumačenje. Mogu samo reći da je melodija lepa i pamtljiva, posebno završni deo kada se ponavljaju reči „when I come back you’ll still be here“ uz drugi glas koji ponavlja „when you come back I’ll still be here“. Ne izostaje ni odjavni govor u kome Toledo, „kao“ objašnjava svoju vezu, a u stvari je ostavlja otvorenom za različita tumačenja.

Haotičnost ovog mog teksta sasvim verno dočarava haotičnost albuma „Twin Fantasy“. Vreme je da iz tog haosa uspostavimo kakav-takav red. Zato ćemo se prvo upoznati sa Will Toledom i njeg-(ovim/ovom) „blizancem/bliznakinjom“ Cate Wutrz. Will Toledo je rođen 1992. u gradiću Leesburg, Virginia, pedesetak kilometara od Washingtona, DC. Završio je englesku književnost (odatle strast za književnim referencama) i bio član omladinskog simfonijskog orkestra (odatle sklonost ka složenijoj strukturi svojih pesama). Toledo je Cate Wurtz upoznao na studijama dok je ova još bila muško (ili dok još nije počela da se predstavlja kao žensko, to ostaje nejasno i ako obavite pretragu na guglu). Snimio je trilogiju (My Back Is Killing Me Baby, Twin Fantasy (Mirror To Mirror) i Monomania) o njihovoj, nejasno je da li realnoj ili imaginarnoj, vezi. Cate Wurtz se bavi crtanjem stripova (Asscastle) i ilustracija (Twin Fantasy - Car Seat Headrest album).

Što dublje ulazim u tu pripovest o Willu i Cate, sve više mi se čini da je cela ta priča čista fikcija – njihova zajednička konstrukcija na kojoj rade, evo, već osam godina. Ne samo da rade, nego od toga napraviše uspešne karijere. Cate je postala popularna u „Comics“ svetu sa svojim gej stripovima, Will na juriš osvaja indie zajednicu. Da se stvarno dogodila ta velika ljubav, ne bi bilo moguće ostati u tako dobrim odnosima u kakvim su danas Will i Cate. Tako strasne ljubavi se ne završavaju tako što bivši partneri „nabacuju lopte na volej“ jedno drugom.

Zašto je onda ovaj album dobar? To je kao da pitate zašto je „Sgt.Pepper“ album Beatles-a dobar! Stvar je u konceptu koji se u slučaju Will Toleda ne odnosi na jedan album, već na čitavu njegovu diskografiju. Koncept koji može da sprovede samo izuzetno inteligentna osoba koja je još i muzički nadarena. Postmodernistički „patchwork“ pristup zahteva poznavanje istorije rocka da bi se kockice složile na publici prihvatljiv način. Na nivou tekstualnog predloška recept je jednostavan i Will ga besprekorno primenjuje: ostaviti stvari nedorečenim – otvorenim za tumačenja, uz brojne interne i eksterne reference koje naizgled pojednostavljuju, a u stvari komplikuju razumevanje suštine cele priče. Na nivou muzike stvoriti „coat of many colors“ spajajući naizgled nespojivo. The Beatles i The Beach Boys, Guided By Voices, Slint (zanimljivo je da je Brian McMahan daleko pre Will Toleda snimao svoj vokal za album „Spiderland“ u automobilu), Nirvana, The Shins, The Pixies, i još mnogo toga se može čuti u pesmama Will Toleda, a da nijednog trenutka ne pomislite da je u pitanju recikliranje već viđenog ili, bolje, čutog. Talenat za melodiju ne odmaže, naprotiv. Dakle, prilikom vrednovanja ovog dela osnovni princip mi je bio da utvrdim da li je zadati koncept uspešno realizovan. Moram reći da jeste, ali i priznati da nije samo forma u pitanju. Sadržaj (t.j. kvalitet pojedinačnih pesama) je takođe za pohvalu. Iz svega izloženog, lako se da zaključiti da će „Twin Fantasy (Face To Face)“ za ljude „stones“ tipa biti „too much of everything“ dok će ljudi „beatles“ tipa uživati u ovome bez ostatka. Dakle, drugi će ga voleti, od mene ima „rispekt“!

Ocjena: 8.2 /10