Ova pjesma je proslava putovanja, automobila i (osjećanja) slobode, tako nekako legendarni Nil - jedna od onih neuništivih, gorostasnih figura rok muzike - opisuje singl “Ševrole(t)“, čavrljajući prije nego krene na skoro šesnaestominutnu vožnju otvorenim prostranstvima grandžiranog rokenrola. Iako dobrano u godinama, Jang, očito zauvijek mlad, krstari skupa sa starim pajtašima – a to su Bili Talbot, Nils Lofgren i Ralf Molina. Zajedno po ko zna koji put uživaju i sublimiraju silinu i žestinu brojnih prijašnih putešesvija, čije je pogonsko gorivo beskrajna strast prema bučanju, prema skičanju, prema „krljanju“ električne gitare - tom prljavom, najčešće (žešće) distorziranom zvuku benda Crazy Horse.

To je jedan od (soničnih) vrhunaca nedavno objavljenog alabuma „World Record“, snimljenog uživo u produkciji Rika Rubina, u ostalim momentima vrlo angažovane lirike, skoncentrisane na ekološke i ine probleme savremene sredine, inače znatno suptilnije i smirenije zvučne slike. Ujedno je „Ševrole(t)“ i jedan od singlova godine, što je mogao da bude i prije 25, a možda i 40 godina, eto koliko odskače, kako na samom albumu tako i neopisivim „vajbom“ koji ga povezuje sa mnogim klasičnim singlovima Nil Janga pod visokim naponom.

Posle šest decenija aktivnog djelavanja na muzičkog sceni Nil i njegov najbolji bend djeluju zapanjujuće svježe, posvećeno i osviješćeno, kao malo ko od bezbrojnih mladih kolega, noseći kao pero laku istoriju korpulentnog, nelektrisanog roka na svojim plećima, sve sa sličnim ali revidiranim idejama i elektricitetom, napose integritetom, jednako kao u vrijeme „Rust Never Sleeps“, ili „Ragged Glory“, ili bilo kojeg od poslednja tri albuma maestra sa legendarnim Bendom.

Braća Stevanović, Petar i Vuk, ovoga puta stoje iza svakog takta koji se čuje i svake otpevane reči ovih pesama. Ne mislim pri tome na njihov kompozitorski i tekstopisački udeo u ovim pesmama, jer su u komponovanju imali saradnju sa Milanom Bjelicom i Petrom Pupićem, a u pisanju teksta pesme „Možda je vreme“ pored pomenutog Bjelice i sa Buč Kesidi duom – Lukom Racićem i Zoranom Zarubicom. Kažem „stoje iza svakog takta…i svake reči“ zato što to ranije nije uvek bio slučaj. Govorio sam o tome već, kao da je postojao neki ironijski odmak u vokalu, kao da im je pomalo neprijatno što pevaju neke svoje pesme. Ovde toga više nema. Samouvereno i suvereno (svoj na svome!) su pristupili ovim pesmama i to je dalo rezultata.

Dobili smo dva kvalitetna letnja hita koji se neće slušati samo jedno leto. Oba su u „beogradski funk“ maniru, ma šta to značilo. „Opet“ je nešto sporija u odnosu na „Možda je vreme“ (92 prema 104 bpm) ali obe imaju taj prepoznatljivi beogradski gruv. Treba ipak reći da taj „beogradski funk“ ili „beogradski groove“ već izvesno vreme živi u Pančevu, u studiju Krokodil braće Stevanović, ali i u prstima Petra Pupića – Egreta i u mozgu Milana Bjelice. Bjelica je „mastermind“ novog beogradskog pop/roka (ovo rok je tu da bismo ga distancirali od trepa) oličenog u Buč Kesidiju, Ivi Lorens, Oli Pop, Ivici i Ljubičicama. U muzici svih njih se lako može prepoznati „magic touch“ Bjelice, čiji je osnovni moto „ni trenutka dosade!“. Dakle, pesma mora držati pažnju od početka do kraja, ne sme biti „ravnih“ delova pesme koja daju slušaocu prostora da razmišlja o kliku na taster „next“. Težak zadatak, koji se u novije vreme mora rešiti pod obavezno. Ponuda je velika, prelazak sa pesme na pesmu tehnički lak tako da više nema onog nekedašnjeg „slušam ovo samo zato što me mrzi da odem do gramofona i promenim ploču“. Sa pesmama „Opet“ i „Možda je vreme“ nećete imati tih problema – jedini problem će biti da li na „repeat“ staviti prvo jednu pa drugu ili napraviti plejlistu od te dve pesme i staviti na „loop“.