Iz toga se izdvaja, još od osnivanja, Belgrade Beer Fest, festival piva. Od kad postoji, imao je jasno profilisan i pažljivo biran muzički program.Pažljivo, u smislu da selektorima teško može da promakne neko novo ime. Naime, muzički selektori ovog festivala opredelili su se da idu na sigurno. Može se slobodno reći da ima učesnika koji su „pretplaćeni“ na učešće. Ali, da bi se neko pojavio na Beer Festu mora prethodno da stekne ime – to nije tip festivala koji promoviše mlade snage. Mora se proći određene kilometraža da bi se dobio poziv. Za glavnu binu, potrebno je i mnogo više od toga – potrebna je biti opšte poznat. Kada sam ranije (u retkim trenucima najveće dokolice) razmišljao o Beer Festu, uvek mi se činilo da se na tom festivalu vrte uvek isti bendovi. Zato sam rešio da se malo pozabavim statistikom. Nije bilo lako obračunati sve to jer festival postoji od 2003. a na zvaničnom sajtu nema spiska učesnika po godinama. Morao sam da se oslonim na Wikipediju na kojoj postoje dva sajta koji se odnose na ovaj festival. Jedan je ćirilični, drugi latinični, oba imaju spiskove učesnika po godinama ali se isti ne poklapaju u potpunosti. Na jednom od njih se navode i „tribute“ bendovi, na drugom ne, tu i tamo je na jednom ili drugom ispušten neki izvođač, na ćiriličnom nedostaju spiskovi za godine od 2010 – 2014 ali se zato završava 2017., za razliku od latiničnog koji se završava 2015. Za 2018. sam koristio zvanični sajt. Dakle, za pouzdanost izvora ne garantujem ali se ipak štošta može zaključiti.

Na primer to, da je samo delimično tačno da na Beer Festu nastupaju uvek isti izvođači. Jedini koji su učestvovali baš svake godine (osim 2004. kad se srušila bina pa dva poslednja dana nisu održana a bili su planirani) su Orthodox Celts što znači da su zabeležili 15 nastupa. Na drugom mestu su Van Gogh sa 10, treći je Sunshine sa 8, četvrto i peto mesto dele Prljavi Inspektor Blaža i YU Grupa sa po 7, Riblja Čorba je šesta sa 6, zatim sledi nekolicina sa 5 nastupa: Hladno pivo, Zona B, Luis, Zvonko Bogdan, Kiki Lesandrić i Piloti i S.A.R.S.

Da ne nabrajam dalje, već se nazire šema po kojoj se vrši izbor izvođača. Ne biraju se aktuelni, biraju se provereni. Prvu grupu čine velike zvezde, oni čije pesme publika zna, kao što su Van Gogh, Riblja Čorba, YU grupa, Hladno pivo, S.A.R.S… Tu treba dodati i Bajagu, Zabranjeno pušenje, Galiju, Partibrejkerse, Električni orgazam, Dubioza kolektiv… koji imaju manji broj nastupa ali takođe spadaju u ovu kategoriju. Drugu grupu čine izvođači irske muzike, koji su bili brojniji u prvim godinama festivala dok ih u poslednje vreme uopšte nema sa izuzetkom OrtodoxCeltsa, koji su kao što rekoh jedini stalni učesnici., Pomenuću Tir Na Nog i Irish Stew of Sindidun. Asocijacija vezana za ovu grupu izvođača je jasna: pivo (Guinness) – Irci – irska muzika. U tu grupu bih dodao i reggae bendove: Del Arno Band, Eyesburn…iako njima pivo nije primarno stimulativno sredstvo.Treća grupa su bendovi koji više ne postoje, odavno nemaju novih diskografskih izdanja ali se sakupe (neko bi rek’o „s koca i konopca“) samo da bi svirali na Beer Festu. Osmi putnik, Kerber, Generacija 5, Vatreni poljubac, Vampiri, Babe, Dado Topić i Time, Divlje jagode…zašto da ne, narod traži a ni honorar nije loš. Četvrta grupa su etno muzičari po logici „gde je pivo tu su i kafane, pa i kafanska muzika“. Opštepoznata imena koja imaju oreol kvaliteta: Zvonko Bogdan, Luis, Bilja Krstić, Sanja Ilić i Balkanika, Garavi sokak, trubači Dejana Petrovića i Bobana Markovića… Peta grupa – bluzeri. Zona B, Sirova koža, Point Blank, Di Luna BluesBand…oni nikad nisu u prajmtajmu na mejn stejdžu, ali uvek su tu i imaju svoju publiku. Šesta grupa – Pankeri – Goblini, Direktori, Bolesna Štenad, SixPack, Čikine bombone…kod njih je ispred stejdža uvek šutka i frka. I oni su povezani s pivom, što sebi u stomak, što po glavama muzičara! Sedma grupa – braća Hrvati. Na svakom Beer Festu je bar jedan predstavnik dragih nam komšija – Hladno pivo su ovde vrlo omiljeni, Neno Belan je čest gost, Psihomodo Pop, nezaobilazni Darko Rundek, Vatra, Film, Aerodrom, ove godine i M.O.R.T. ali, sve su to „podobni“ Hrvati (osim možda Jure Stublića), takozvani „dobri Hrvati“. Bode oči izostanak Prljavog Kazališta koje je, valjda, previše patriotski nastrojeno, a o Marku Perkoviću Tompsonu nema ni govora iako bi se on na ovakvoj pivskoj fešti (pod uslovom da se odigrava negde drugde) osećao kao svoj na svome. Osma grupa su oni duhoviti, otkačeni, zabavljači: Rambo Amadeus, Prljavi Inspektor Blaža i Kljunovi, Branko Đurić – Đura, Nele Karajlić, Let 3… publika uvek voli da prisustvuje dobroj zajebanciji, koja, kod nekih od nabrojanih, i pored nespornog truda izostaje. Deveta grupa – alternativci: E-Play, Obojeni program, Goribor, Love Hunters, DLM, Darkwood Dub, KKN, Stray Dogg…i njih ćuškaju na manje stejdževe, ili su na glavnom pre zalaska/pre izlaska sunca. Deseta grupa: tribute bendovi. Kod njih je uvek gužva, bilo da su Metallica, AC/DC, Azra, Balašević ili EKV tribjut. Često ih uopšte ne navode u programu ali su bine na kojima nastupaju prilično dobro posećene. Oni se savršeno uklapaju u šemu ovakvih festivala – samo da ne bude iznenađenja. Jedanaesta: stranci. Ove godine su bili Roisin  Murphy i The Stranglers, ranije su bili Marky Ramone, CeeLo Green, razni didžejevi…organizatori svake godine uspeju da „navataju“ neko ime koje se najčešće kači na staru slavu. Opet, kad je džabe, nemamo pravo da mnogo prigovaramo. Dvanaesta grupa: pop izvođači: ima ih manje nego što bi čovek očekivao – bio jedne godine Vlado Georgijev, bile i Neverne bebe, Ničim izazvan, može se tu uvrstiti i Zemlja gruva, Lollobrigida, Negative…šta bi falilo da vidimo Željka J., pitam se ja. Trinaesta grupa je rezervisana za jednog jedinog Đorđa Davida, koga je teško žanrovski svrstati – nepravedno je optužen da često nastupa na Beer Festu, a čovek je,u raznim oblicima, nastupio samo bednih četiri puta. Dakle, hoćemo pravdu za Đorđa Davida! Četrnaesta, poslednja, grupa bi bila: reperi i hiphoperi: Sunshine, Bad Copy, Who See, 357, Viva Vops, Iskaz…za one sa viškom energije kojima je pojam dobre zabave pljuvanje političara (ok, to i jeste dobra zabava!). Mogla bi možda još koja grupa da se napravi, na primer: totalni anonimusi, koji su tu valjda da bi se oprale pare ili popunili termini u pola sedam uveče i u četiri ujutru.

Kao što vidite, vrlo šaroliko društvo. Njihov najmanji zajednički sadržilac je da nešto sviraju. Baš tako – da sviraju nešto ili drugim rečima, bilo šta. Tu se vraćamo na onu moju tezu s početka teksta, da BeerFest nije muzički festival. Muzika je zvučna kulisa ne samo za ispijanje piva, jer bar polovina publike, siromašna do srži,ne može sebi da priušti ni pivo, niti bilo šta drugo. Muzika je zvučna kulisa za večernji izlazak koji vas neće koštati ništa ako ne konzumirate ništa, a videćete svoje muzičke idole. Da se ne lažemo, koncepcija je takva da skoro uvek ima za svakog po nešto. Dakle, BeerFest i slične manifestacije se organizuju u letnjem periodu, prvo da se turistima koji su došli u vaš grad omogući da provedu kvalitetno vreme sa nadom da će oni svojom vanpansionskom potrošnjom podupreti domaću industriju piva, koja plaća poreze, i drugo, da se žiteljima grada domaćina, za vreme njihovih godišnjih odmora koje provode u gradu u kome žive jer nemaju para za nešto bolje, omogući jeftin provod i da iluzija nekakvog pristojnog života. Izvođači takođe nalaze interes da učestvuju na ovakvim manifestacijama. Honorari koje dobijaju su pristojni, nastupaju pred brojnom publikom, brojnijom nego što bi bila na njihovim samostalnim nastupima i imaju besplatnu promociju u medijima, koji zdušno prate BeerFest, čak i oni koji inače ne prate ništa iz domena kulture. I proizvođači piva prolaze dobro. Budžet koji su izdvojili za honorare muzičarima lagano nadoknade prodajom piva. Situacija je dobitna za sve tri strane: lokalnu zajednicu (čitaj: političare), muzičare i posetioce (win-win&win situation, što kažu Englezi).

Ne želim da budem drveni advokat Beer Festa i sličnih manifestacija, ali mislim da nema ničega lošeg u tome što postoje. Velika posećenost (rekord Beer Festa je 900.000 posetilaca za pet dana) dokazuje da itekako ima interesovanja. Vrlo je šarolik sastav publike – mladi, majke s decom, deke i bake, građanska klasa, radnici, seljaci, poštena inteligencija, cele porodice…bukvalno svi slojevi društva. Program je zato i koncipiran tako da zadovolji sve slojeve. Ove godine sam prvi put prisustvovao, prva tri dana. Interesantno iskustvo. Recimo, one večeri kad je Riblja Čorba nastupala, bilo je ubedljivo najviše ljudi. Svih uzrasta, iz svih slojeva. Svi pevaju svaku pesmu, od dece koja su jedva prohodala da staraca mojih godina. Ta grupa je jednostavno, postala „opšte dobro“. Možeš ti mrzeti Boru, prezirati njegove mizogine, vulgarne, šovinističke stihove i doskočice, ali ne možeš negirati da njegove pesme dopiru do ogromnog broja ljudi – što je najsmešnije, te popularne pesme najvećim delom i nemaju spornih momenata kojih je pun Borin verbalni iskaz – Pogledaj dom svoj anđele, Avione slomiću ti krila, Ostani đubre do kraja, Lutka sa naslovne strane, Dva dinara druže… Daleko manje publike je bilo onog dana kad je bio Nele Karajlić – površina koju je masa zauzimala bila je skoro ista, ali s bili daleko ređe raspoređeni. YU Grupa je bila negde između. Sva tri pomenuta izvođača nastupala su na glavnoj bini relativno rano – da bi porodice sa decom mogle da prisustvuju.

Innovation stejdž je bio koncipiran drugačije. Na nastupima Roisin Murphy, The Stranglers i Van Gogha dominirali su fanovi. Sveta je bilo manje ali su reakcije bile burnije. Posebno velika gužva i velika koncentracija ljudi je bila na koncertu Van Gogha. Veliki broj pripadnika mlade generacije zna sve njihove pesme, što je za mene, pripadnika Đuletove generacije koji zna malo koju njihovu pesmu bilo prilično iznenađenje. Nasuprot tome, na nastupu The Stranglers dominirali su moji ispisnici. Bilo je prisutno manje ljudi, pa sam se lako prošetao do prvih redova i prisustvovao koncertu na kome sam dobio više nego što sam se nadao. Svirka je bila pankerski čvrsta, pesme sa prvih nekoliko albuma i hitovi iz osamdesetih dobro izbalansirani, tako da nije padala tenzija do kraja. Uopšte nije ličilo na otaljavanje iako je prelepa, ušminkana, fancy Innovation bina bila idealni poligon za tako nešto. Roisin Murphy je bila razlog zašto sam potegao do Ušća prvog dana. Sećajući se Moloko dana i pamteći njen poslednji album kao solidan, nisam hteo da propustim njen besplatan nastup. Bilo je dosta ljudi koji su iz istih ili nekih sasvim drugih razloga došli, ali, dok su kod Strenglersa i Van Gogha dominirali fanovi, ovde je atmosfera bila daleko opuštenija – veliki broj blago zainteresovanih gledalaca. Ni Roisin nije bila drugačija – i ona je bila blago zainteresovana za ovaj nastup. Ostavio me je potpuno hladnim, jer čak i Moloko hitovi nisu zvučali baš kako treba – ne zbog ozvučenja, koje je bilo odlično, već zbog samog izvođenja ili, verovatnije, neadekvatnog prostora. U kakvom manjem, zatvorenom prostoru, ta muzika bi sigurno zvučala mnogo bolje.

Alternative Stage, koji je debitovao ove godine je prihvatio šaroliku bratiju – od Aleje Velikana (finalisti Zaječarske gitarijade) do Zostera, po abecednom redu. Tu sam overio Zoster, Stray Dogg, Vatru, Popečitelje, Straight Mickey and the Boys, M.O.R.T. i Ex-Revolvere a propustio KKN, Obojeni program, Đorđa Miljenovića, Bolesnu Štenad, Gileta i Magic Bush, Nežni Dalibor, Sergio Lounge, VIS Limunadu, Sanju Tišmu i još nekoliko. Šaroliko društvo i ovde, od popa do punka, šta ti duša želi. Stray Dogg dobar, izveli su nekoliko novih stvari sa albuma koji bi trebalo da se uskoro pojavi (do kraja godine?) koje su bile primljene izuzetno dobro. Za vreme njihovog nastupa (i istovremenog nastupa YU grupe na glavnoj bini) počeo je vatrometpa je to još popravilo ugođaj. Straight Mickey and the Boys su briljirali – čvrsta svirka, dinamika sve vreme nastupa, materijal zvuči mnogo bolje nego na albumu. Ne čudi što su doživeli ovacije prilično brojnepublike. M.O.R.T. iz Sinja sam prvi put gledao i utisak je pozitivan. Na osnovu prethodnog slušanja, neke njihove pesme su mi bile super, neke (pre svega mislim na zvanične singlove) baš i ne, pa sam želeo da ih čujem uživo da bih formirao konačan sud. Kažem, pozitivan je. Nije da sam postao veliki fan, ali uživo sve to funkcioniše daleko bolje nego na nosačima zvuka. Dosta doprinosi frontmen koji komunicira s publikom i šalje dobar, rokenrol vajb. Zoster mi se manje sviđa, iako njihovu profesionalnost i kvalitet ne dovodim u pitanje. Sasvim je razumljivo zašto su imali najviše publike na alt-stejdžu od onih koje sam ja gledao. Vatra, koja je u Hrvatskoj daleko popularnija nego u Srbiji je dobar pop-rock bend sa pevljivim refrenima i poletnom svirkom pa bi možda mogli više da porade na karijeri kod svog istočnog suseda. Što se Popečitelja i Ex-Revolvera tiče, uhvatio sam samo deo njihovih nastupa, pa ne bih mogao mnogo toga da kažem. Na pitanje da li je alternativni stejdž opravdao svoje postojanje na Beer Festu odgovor je pozitivan. Da se razumemo, dok se poseta na glavnom stejdžu meri desetinama hiljada, ovde se meri stotinama, retko hiljadama ljudi. Iako je posećenost ovog stejdža teško procenljiva jer je isti okružen pivnicama na otvorenom odakle se komotno mogu gledati i slušati nastupi, a i fluktuacija publike je velika – ljudi dolaze i odlaze. Dosta zavisi i od toga ko nastupa na mejn stejdžu, kakvo je vreme, koje je doba noći. Za bendove je važno da ovakav stejdž postoji. To im je prilika da sviraju pred publikom koja nije došla zbog njih, dakle da pridobiju nekog novog obožavaoca, da osete kako je svirati pred većim brojem ljudi (ovo važi za mlade bendove) pa i da zarade nešto.

Da zaključim ovu sagu oBeer Festu i letnjim festivalima. Oni ne služe za to da se muzički fanatici upoznaju sa novim ili aktuelnim bendovima. Oni služe da se ljudi u vreme letnjih ferija opuste i provedu. Kad se radi o opuštanju i provodu, nisu poželjna nikakva pregnuća moždanih vijuga, nisu poželjna iznenađenja, eksperimenti sa novim zvucima niti bilo šta slično. Poželjno je čuti nešto što ne skreće previše pažnje od razgovora sa prijateljima sa kojima si došao, poželjno je uz poznate zvuke u pozadini popiti čašu piva sa prijateljima. Treba imati u vidu da mnogi posetioci i ne stignu dalje od prve pivnice u festivalskom krugu na koju nabasaju. Da znate, ne ide pljeskavica uz nekakav "ishajpovan" altenativni bend, a uz Čorbu i YU Grupu ide sasvim dobro. Verujte mi na reč!