Moram da pohvalim i saradnju sa takođe niškom grupom Bohemija čiji su članovi dodali klavijature i udaraljke, a Janko Džambas, njihov kreativni vođa, potpisan je kao producent. Snimano je u studiju „Šamarčina“ u Vrbasu kod Roberta Telčera. Džambas je uradio dobar posao. Obogatio je zvuk, a nije ga odveo u pravcu zvuka svoje matične grupe Bohemija, već naprotiv, ostala je ta oštrica karakteristična za Prljave Sestre koja je prosto neophodna ako se ima u vidu tema kojom se album bavi. Kad se poredi sa prvim albumom „Prljave Sestre“ (decembar 2016) ovaj ima puniji zvuk i čak je, paradoksalno, „prljaviji“ nego prvenac. Razlog za to možda leži u raspoloženju koje emituju tekstovi. Dok prvi govori o beznađu, skoro očaju u kome živimo, drugi govori o potrebi da se stvari uzmu u svoje ruke i da se beskompromisno ide ka promeni.
Možda je došlo vreme da rokenrol povrati svoj ulični kredibilitet koji mu je rep svojevremeno oduzeo, sada kad je domaći rep zastranio u glorifikovanje narkomanije, kriminala i materijalnog blagostanja ili, sa druge strane, otišao u nekakav ultra nacionalizam, da ne kažem fašizam. Prljave Sestre za sada nisu napravile proboj u komercijalnom smislu, ali polako stiču ime, što bi mnogo brže išlo da je moguća promocija albuma na „živim“ svirkama, koje su pravo mesto za ovakvu muziku. Verujem da je ovim albumom srpski rokenrol dobio jakog igrača koji će svoje mesto na vrhu tek osvojiti, a kad ga jednom osvoji, neće ga tako lako nekom drugom prepustiti.
Ocena: 8.1/10