Strah

Prestravljena sam

zbog godina koje se skupljaju

iznad moje glave,

u džepu,

u vozu,

u ćaskanju,

u učenju,

u čekanju,

u pošti,

u banci,

u bolnici.

Prestravljena sam

jer niko o tome ne govori,

jer su dani beskrajno ćutanje o smrtnosti.

Prestravljena sam

jer me niko nikada na ulici nije zaustavio da pita

- "Izvinite,koliko nam je ostalo vremena ?"

Prestravljena sam

jer moji prijatelji i ja u noći

okrećemo srca od prolaznosti

i nastavljamo hodanje oko suštine.

Prestravljena sam

jer sam ubijeđena

da je smisao u najudaljenijem koraku odavde

i da čak i u tom koraku

ja čekam

u džepu,

u vozu ,

u ćaskanju,

u učenju ,

u čekanju,

u pošti,

u banci,

u bolnici.

O nedostižnosti

Njegov glas
između žica vibrira
i vodi do najdublje tame
gdje se čekam 
i imam 15 godina
i sve je počelo-
ćutanje,
zatvaranje,
bjekstvo.

Njegovi stihovi,
u malom, zagušljivom baru,
gutaju vazduh
dim,
poglede,
i dovode svemir 
do ispod naših stopala

u tom trenutku mi možemo sve
pa zato samo sjedimo
i u hipnozi drhtimo.

I nije li pomalo tužno
što će me najviše imati
dodirnuti,
shvatiti,
jedan stranac u prolazu 
koji odlazi da se ne vrati
sa tim teškim neznanjem u srcu.

Daydreaming

Možda je ljepše maštati o Parizu 
nego otići,
biti tamo, 
osjetiti ga,
posle toliko ideja,misli,
slika i očekivanja,
imati grad koji te čeka
i zove do kraja
Možda je ljepše pustiti Pariz.
Neka on mene odmašta 
i sačuva od rastanka.

Ništa

Na mamu sam strah i strpljenje,

na tatu sam ništa,
na druge sam ubrzano sjutra
i grčevito juče,
na sebe sam iznova i iznova

na svijet sam premalo
i skučeno i (ne)predvidivo,
na Nikšić sam šuma,
jedan put od ponavljanja,
sumorni ponedeljak 
i vino kod muzeja