TRI ČETVRTINE KRUGA
Generalna proba
Otišli ste zajedno na pijacu. Čak ste poneli i ceger, kao pravi supružnici.
Dok zagledaš breskve, tvoja ljubav se mršti. Predlažeš mu da On izabere. Ne, On će samo da nosi to što Ti kupiš.
Pre nego što zastaneš pored lubenica, upitno ga pogledaš. Slegne ramenima.
Pred plastičnom kofom s margaretama nezainteresovano gleda u stranu.
Napuštate pijacu svako sa svojim teretom. Njegov je u cegeru.
Karenjin u kuhinji
Danas, za ručkom, oko 15 h, iznenada bivaš svesna činjenice da On umače koricu hleba u činiju sa salatom i da ti je to nepodnošljivo.
Dok pratiš putanju voljenih prstiju od činije ka ustima, pokušavaš da objasniš sebi šta ti toliko smeta. Zatim konstatuješ da, dok žvaće, njegova usta nisu sasvim zatvorena. Uočavaš i uši koje poskakuju gore-dole kao da su sa čeljustima povezane skrivenim mehanizmom.
On primećuje da ga posmatraš i upućuje ti upitan pogled: vilice zastaju, ruke mirno uokviruju tanjir, nategnute crte lica sada omekšavaju – ponovo liči na onog starog, poznatog sebe. Samo jedno na njemu zadržava novootkriveni oblik.
Bože, odakle mu ovakve uši, pomišljaš, pre nego što spustiš u tanjir svoj novi pogled na ljubav.
Žičana ograda
Sediš pod jabukom, prelistavaš novine. Tvoj dvogodišnji sin se drži obema rukama za žičano pletivo komšijske ograde.
S druge strane žice, petogodišnja Anđela u beloj haljinici čuči okrenuta leđima: pevuši nerazumljivu pesmicu. Tvoj dečak je zove – Aneja! Aneja! – ona se pretvara da ga ne čuje, čeprka prutićem po zemlji.
– Ane-jaaa! – dečak je besno doziva.
Ona se pomeratako da bolje zakloni svoje čeprkanje.
– Mama, Aneja nece.
Lice mu je zarozano, za sekundu će početi da plače.
Dođi kod mame, kažeš mu,i on polazi, ali posle tri koraka se osvrće: pevanje je prestalo.
Anđela se uspravila i gleda za njim.Blatnjave ruke je otklonila od haljinice.
Tvoj dečak trčiprema ogradi.Devojčica mu hitro okreće leđaivraćasesvom čeprkanju.
– Aneja! Ane-ja!
Devojčica peva, tvoj dečak plače.Ti tu ne možeš ništa. Sada kao ni ubuduće.
MAMA
Kućica za mamu
Najviše volim da pravim kućice za moju mamu. Pravim ih od lego-kocki, od domina, od karata, crtam ih na velikim i na malim papirima. Trudim se da budu veselih boja. Dodajem im zavese na prozore i slične stvari koje mame vole.
Kada završim, pronađem mamu i dovedem je da vidi najnoviju kućicu koju sam napravio za nju.
Mama se svaki put zadivi i zapljeska rukama. I nikada ne uđe unutra.
Mama, nepogrešiva kao robot
Ne uspeva mi da bilo šta izgubim.
Pokušavao sam sa odećom i sa igračkama, sa suncem i sa mesecom, sa srećom i nesrećom. Mama uvek sve pronađe. Nepogrešiva je, kao robot.
Kad se sestra i ja igramo Ivice i Marice, nikako ne umemo da se izgubimo u šumi. Mama nas uvek sačeka u kućici od čokolade.
Jednom smo se igrali žmurke, mama se sakrila u ormanu. Video sam je, kroz raširene prste. Ali kad sam je tamo potražio, nije je bilo.
Mama se krije bolje od svih.
Mama za peticu
U sastavima koje pišem o njoj, ona uvek ima dugu, svilenu kosu i svetle oči, nežne ruke, tople dlanove i vitko telo. Kreće se polako, kao da pleše. Pogled joj je mek, osmeh blag i lekovit. To je mama na koju dobijam petice.
Ova izvan sastava ne bi dobila ni dvojku. Ona jedva da išta vidi kroz kratkovide, umorne oči. Gluva je. Kad je pozovem, nakrivi se prema meni. Sasvim se iskrivila u jednu stranu. Ima grbu, mršava je i koščata.
Kad me zagrli, umesto ruku, okruži me bezdan u kojem nestanem.
Kad se spremi za posao, maskira se u onu za pet.
Mama u igri
Mama bude mama, ja budem ja. Ja legnem na krevet, navučem ćebe do brade, mama se zabrine. Priđe krevetu, spusti dlan na moje čelo. Trgne se. Uzdahne. Obloži svežom brigom moja bosa stopala. Pomaže uzdasima moje ravnodušno telo. Oslušne usnama život u mojim slepoočnicama. Klekne uz uzglavlje. Dodirne me. Plače. Uzme me u naručje, ušuška u svoj bol. Ljulja me, ljulja me, ljulja me.
Takva su pravila igre.
Kad počnem da tonem, kao u toplo mleko, i poželim da nikad ne otvorim oči, došli smo do kraja.
Mama, pomalo umorna, ali zadovoljna
Rekao sam – Mama, daj nam da jedemo!
– Uzmite sami! – odgovorila je.
Sestra i ja smo se pogledali i skočili na nju. Svako je dograbio bližu dojku. Otac nije bio tu, inače bi pravio probleme.
Zagrizao sam oko bradavice i osetio sam kako mi trnu zubi.
Pogledao sam u sestru: žmurila je i grizla svoj deo.
Kada smo pojeli dojke, dugo smo sisali srpove rebara. Zatim smo prešli na ruke. Najpre smo oglodali prste, pa iskidali nežnu unutrašnjost podlaktica. Gotovo sve je bilo parno − da možemo bratski da podelimo. Ono nedeljivo, te najgore delove gde majke piške i kake, ostavili smo ocu. On ionako uvek jede ono što ostane iza nas.
Sit, izvrnut na leđa, zabrinuto sam se zagledao u razbacane kosti.
I kosti su pročitale moje misli, poskočile, presložile se u skelet. Iz skeleta su izrasli mišići i koža.
Ehej, evo nama opet naše mame, pomalo umorne, ali zadovoljne.
Mama, na kraju mene
Najzad, napraviću sivu, kamenu kućicu za mamu i spustiću je unutra. Proviriću kroz prste, mada ću znati da ona nije unutra.
Gubiću, bez prestanka stvari, vreme, ljude. I mamu ću često gubiti, a ona će mi se uvek vraćati, kratkovida, nakrivljena na moju stranu.
I sve do kraja mene igraćemo istu igru: onu u kojoj moram da otvorim oči da bi mama prestala da plače.
