Elvis Costello – Hey Clockface!

Elvis Kostelo je pravi primer eklektika. Superiorni poznavalac mnogih žanrova koji je sposoban da pronikne u njih i kao autor (setimo se „Good Year For The Roses“ kad se bavio kantri muzikom, ili one saradnje sa Bakarakom kad se bavio Tin Pan Alleyjem), uvek je dobijao dozu poštovanja, ali retko ili nikad obožavanje. Najuspešniji kod publike je bio na samom početku karijere, kada je bio u novotalasnom fazonu. Tada se mislilo da mu je to vokacija, a u stvari je to bila samo stilska vežba kao bilo koja druga koju je tokom svoje duge karijere upražnjavao. Ovaj album šezdeset šestogodišnjeg Kostela govori o starenju bar ako je suditi po časovniku koji uvek meri protok vremena. Ako je suditi po muzici, Kostelo je još uvek spreman da eksperimentiše. Album je sniman u dve odvojene sesije, jedna u Helsinkiju, gde je sam odsvirao sve instrumente, druga u Parizu, gde su ga pratili džez muzičari. Kad budete slušali album, biće vam jasno, s jedne strane čvršći rok, s druge mekše pesme koje asociraju na njegovu Bakarak fazu. Primedbe da je album neujednačen stoje, ali bar nije, poput većine njegovih, ravna linija koja ima zavidan nivo, ali je krajnje neuzbudljiva. Još od saradnje sa Bakarakom ne čuh zanimljiviji Kostelov album. (8.1/10)

Resistence Revival Chorus – This Joy

Evo šta kaže hor o samom sebi: „RRC je kolektiv od preko 60 žena i non-binarnih osoba koje su se udružile da bi udahnule radost i pesmu u otpor, i da bi podigle i usmerile ženski glas. Članice hora su muzičarke, filmske i TV glumice, izvođačice koje snimaju ploče, gospel pevačice, političke aktivistkinje, edukatorke, filmske radnice, umetnice, i mnoge druge, koje predstavljaju mnoštvo identiteta, profesija, kreativnih bekgraunda i razloga aktivizma. RRC se koncentriše na ženu u muzici i ukazuje na marginalizaciju žena u muzičkoj industriji kroz istoriju.“ (izvor: resistencerevivalchorus.com). Što se slušalačkog iskustva tiče, moram odmah reći da nije za svakoga. Gospel kao muzička forma je pre svega vezan za protestantsku religijsku tradiciju, i crnaca i belaca (Baptisti, Metodisti, Pentakostalci, Evangelisti) što u ovom slučaju nije slučaj. Kod Resistence Revival Chorusa nije u središtu religijski zanos, već otpor trenutnom dominantnom kulturno-političkom diskursu. Muzički se, pak, snažno naslanja na gospel iz crkve pa će to neke slušaoce sigurno odbiti. S druge strane, privući će aktiviste borbe za jednakost. Politička poruka Rezistens Rivajvl Korusa je ono što pleni, jer borba za ženska i manjinska prava je borba neprestana. (8.1/10)

Sturgill Simpson – Cuttin’ Grass

Prethodni album, gde je glumio gitarskog heroja iz zlatnog doba rok muzike, nije mi se svideo. Ovaj je sasvim druga priča. Sturgil se u blugrasu oseća kao riba u vodi, i vidi se da ga voli. Blugras mu je, bogami, uzvratio ljubav. Čak dvadeset pesama brzog do vrlo brzog tempa su mi legli „ko budali šamar“ što bi rekli ovi koji koriste izlizane metafore. Već sam počeo da brinem da ove godine neću proglasiti najbolji blugras album kad se, pravo niotkuda, pojavi Sturgil. Neočekivan potez, ali i logičan. Pogubio se malo Sturgil pokušavajući da dopre do rok publike pa je morao da se vrati na izvorište. Potraga za modernim zvukom kantrija je lepa stvar, ali se čovek u njoj lako izgubi, krene na prvu loptu i promaši. Sturgil se ipak na vreme resetovao. Nemiran duh kakav je njegov, naravno, neće dugo mirovati i krenuće u nove potrage, ali se nadam da će sa torbom punom obnovljenog gradiva, potraga biti puno lakša. Živi bili pa videli! (8.1/10)

Ivan Grobenski – Siromahi i Lazari

…Ivan Grobenski se albumom „Siromahi i Lazari“ spustio u dubine svog etnosa i izronio na površinu sadašnjeg vremena blago koje nije materijalne prirode – tradiciju koja je živa. Tradicija, naime, nije nešto okamenjeno, nepromenjivo za vjek i vjekov. Naprotiv, narodni um je bez prestanka nadograđuje, prilagođava novim vremenima i na taj način je približava novim generacijama koje će je preneti na naredna pokolenja. Samo retki, talentovani pojedinci su sposobni da artikulišu to narodno „kolektivno nesvesno“. Ivan Grobenski je jedan od tih. (Kompletnu recenziju ovog albuma – sa ocenom 8.5/10 - možete pročitati OVDE)

Repetitor – Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji

…Uvek sam zamišljao da Repetitor pravi pesme tako što Vlastelica krene sa nekim rifom, pridruže mu se Ana-Marija i Milena, svirka se zahukta, krene se sa improvizacijom teksta koji se posle doradi i to je to. Čini mi se da ove pesme nisu nastale spontano, tokom „jamminga“, već su komponovane kod kuće, što ih čini nešto mekšim, ali i prijemčivijim za kućno slušanje. Ne bojte se, nisu one izgubile mnogo na oštrini i beskompromisnosti, baš kao ni njihovi kreatori. To je ono što je novo, a ono što je isto to su uzori. I dalje su to po mom mišljenju „The Stooges“, Igi Popova grupa, i to njihova prva dva albuma, pre nego što su sreli Dejvida Bouvija i počeli da sarađuju s njim. Možda je pogrešno reći uzori, tačnije je da obe te grupe emituju sličnu, nesputanu rokenrol energiju…

(Opširniju recenziju čitajte OVDE; ocena: 8.2/10)

Katarina Pejak – Outside Looking In EP

Odavno pratim Katarinu i njenu diskografiju i mogu slobodno, pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću da kažem da mi se ova njena kolekcija pesama do sada najviše svidela. Njoj najviše odgovara ovakav, bluesy ugođaj, koji sama kreira svojim sviranjem klavira i glasom. Malo toga je još potrebno za taj ugođaj, što često ne razumeju svršeni studenti muzičkih akademija pa upadaju u manir preteranog aranžiranja pesama. Kod Katarine se to ne događa – zvučna slika je svedena i u njoj je na pravi način istaknuto golo osećanje koje pesma treba da dočara. U pesmi „Flash and Blood“ pojavljuje se Dana Colley, legendarni bariton/tenor saksofonista grupe Morphine, koji i kod Katarine svira bariton sax. Svirao je bas, snimao i miksovao Romen Giju (Romain Guillot), a Ana Protulipac je pevala prateće vokale. Katarinina karijera i dalje ide uzlaznim tokom, a tome doprinosi i ovaj EP koji će podgrejati zanimanje za nju u zapadnim bluzu posvećenim medijima u kojima dobija sve više prostore. Pejak polako zadobija sve važniju poziciju na „crossover“ teritoriji kojom još uvek vlada Nora Džons. To je teritorija koja garantuje dugotrajnu karijeru koja ne zavisi od trenutnih modnih trendova, posebno nekome poput Katarine Pejak koja svakim svojim izdanjem demonstrira svoj dobar ukus. (8.1/10)

Dimitrije Dimitrijević – Čar-pitanje

…Dimitrijevićev stvaralački proces može se analizirati poređenjem pesama „Ponestaće“ i „More“, koje je prvi put objavio na ipijima iz 2017, redom „Ponestaće“ i „Južno“. Pesma „Ponestaće“ pojavila se prvi put na istoimenomEP-ju kao pesma sa četiri stava (dela) od kojih je samo drugi stav (proširen i unapređen) našao mesta na albumu „Čar-pitanje“. Pesma „More“ je u celosti ponovljena što se teksta i melodije pevanja tiče, ali sa prilično različitom muzičkom podlogom. Na oba ipija može se čuti fank ali nekako labav (bas lepo „vozi“, ali nema bubnja), dok albumom dominiraju bas i bubanj u punom kapacitetu. Tekstovi spadaju u onu meni ne baš najdražu kategoriju „ko razume shvatiće“. Dobar je primer pesma „Šest“ gde i pored višekratnog iščitavanja ništa nisam razumeo. Imam i suprotan primer originalnog iskaza ljubavi u pesmi „More“: „Bez tebe sam džin; Nadut od boli; Za sebe sam mrav; Zrno soli“…

(Kompletnu recenziju albuma možete pročitati OVDE; ocena: 8.1/10)

Chris Stapleton – Starting Over

Iznenadio me je Kris Stejplton kvalitetom svog novog albuma. Očekivao sam nastavak lakšeg puta koji je odabrao na svom prethodnom albumu, puta ka pop tržištu. Međutim, on se „curiknuo“, vratio malo unazad ka svom prvencu. Nije ni „Traveller“ bio alternativan, čak ni u okviru kantrija, ali je bio autentičan. Pod tim mislim da je bio „pošten“, to jest, zarada mu nije bila u prvom planu. Od 14 pesama na „Starting Over“ čak jedanaest je Stejpltonovih (kao autora ili koautora), dve su Gaj Klarkove i jedna Džona Fogertija. Album i zvuči kao kantri verzija grupe ovog poslednjeg navedenog, Creedence Clearwater Revival. Poslušajte naslovnu, a naročito „Devil Always Made Me Think Twice“ pa će vam odmah biti jasno o čemu pričam. To nije zamerka, nego baš naprotiv. Pop muzika se bazira na tradiciji pa je ovakvo recikliranje pravih uzora više nego poželjno. To je u mom slučaju i razlog sviđanja koji mi posle prvog površnog slušanja nije odmah bio jasan. Kao što rekoh, nisam mnogo očekivao od ovog albuma, čak sam se pitao da li uopšte da ga preslušam, ali sam ipak „na pola uva“ shvatio da moram ozbiljnije da se pozabavim njime. Tako su se u ovoj jednačini neočekivano pojavili Kridensi. Da li je to presudilo da „Starting Over“ bude najbolji kantri album u mom ovogodišnjem izboru, nije mnogo bitno, bitno je da ćete, ako su vam Kridensi bliski, u njemu uživati. (8.2/10)

Taylor Swift – Evermore

Neočekivan, drugi ovogodišnji album Tejlor Svift je čak bolji od prethodnog, prilično hvaljenog „Folklore“. I dalje je tu Aron Dresner iz The National, tu je i Bon Iver, tu je i Haim, svako na po jednoj pesmi. Dresner i dalje diktira atmosferu, koja je ipak življa nego ona sa poslednjih album matičnog benda. Ništa se bitno nije promenilo ni u pristupu ni u realizaciji, ali mi se čini da je produžena saradnja ipak dovela do opuštanja saradnika, u smislu ležernijeg, neopterećenog pristupa lišenog bilo kakvog „moranja“. Nije bilo pritiska promovisanja prethodnog albuma turnejom (zbog korone), pa se zajednički rad spontano nastavio. Čini mi se da je saradnja Sviftove i Dresnera dobar primer koalicije koja vredi više nego prost zbir njenih činilaca (bar što se mene tiče). Naime, poslednji albumi Sviftove i grupe The National snimljeni pre saradnje po mom mišljenju su slabiji od ovih zajedničkih. Mislim isto tako da su novi kantautori koji su drugačijeg kova od onih iz prošlog veka, prilično potcenjeni od konzervativne rok kritike (tu i sebe svrstavam) i da je krajnje vreme da se to izmeni. Tejlor Svift je na samom vrhu tog novog talasa koji deli sa svojom duhovnom prijateljicom Lanom Del Rej (koja joj je, po sopstvenom priznanju uzor). Lana je intelektualnija (drugim rečima pretencioznija) dok je Svift više okrenuta pop tržištu, ali je njihov muzički „vajb“ vrlo sličan. Kod Tejlor Svift, koja je veća zvezda, pop refreni su prisutniji, kao i naznake plesnih ritmova (vidi saradnju sa HAIM „No Body No Crime“), ali kad se uklone svi producentsko-studijski trikovi, ostaje čist "singer-songrajteraj". Nije džabe Rajan Adams obradio kompletan njen „1989“ album. Dakle, sasvim sam OK s tim što živim u svetu u kome pesme Tejlor Svift dominiraju na mejnstrim radiju. (8.2/10)

Sarah Jarosz – World On The Ground

Sara Jaroš ili Džerouz, ako poenglezimo njeno poljsko prezime, je rođena u okolini Ostina, Teksas, pre dvadeset i devet godina. Ovo je njen peti album, i u „roots“ krugovima nije anonimna. Naprotiv, do sada je dobila nekoliko GRAMY nagrada u toj kategoriji. Podjednako je dobra kao instrumentalista (mandolina, bendžo, akustična gitara) i kao autorka pesama, što možete čuti na „World on the Ground“. Album je, najprostije rečeno, zbirka kratkih priča iz njenog starog kraja (sada živi u Njujorku) koje nisu povezane nikakvim narativom, već je to deset slika iz života običnih Teksašana. Sveukupni ugođaj prilikom slušanja je očaravajući. Kod nje je kvalitet i komercijalnost u savršenom balansu pa pred sobom očigledno imamo autorku kaja će u narednim godinama (i decenijama) postati, kako kažu Amerikanci „household name“ blugras muzike. Ona je prva iz blugrasa posle Alison Kraus (preko filma „Oh Brother Where Art Thou?“) uspela da dopre do mejnstrima. Sva četiri njena prethodna albuma su ušla u Billboard Top 200. Album „World On The Ground“ je ujednačenog kvaliteta ali bih ipak izdvojio pesme „Hometown“, „Orange and Blue“, „Empty Square“ i naročito predivnu „Little Satchel“ koja zatvara album. Kako mi se čini, album ide u moj ovogodišnji Top 30. (8.2/10)

Coco Reilly – Coco Reilly

Prvi album indi kantautorke Koko Rajli bavi se istinom, jednom od najrelativnijih stvari kojom se može baviti. Na pitanje „šta je istina“, kao što znamo, pravog odgovora nema, ali zato ima hiljadu mogućih odgovora. Koko ni ne pokušava da da odgovor, samo upućuje na introspekciju, to jest traženje odgovora u sebi i za sebe. To je ipak vrlo lično pitanje. Počevši od prve pesme, „The Truth Will Always Find a Way“, sve do poslednje, „Be True“, Koko je na tom putu potrage za odgovorom. Produkcijska rešenja takođe upućuju na potragu iznutra, jer album zvuči kao da je uređaj preko koga ga slušamo potopljen u vodu. Tako zrelo realizovan debitantski album se retko sreće. Retko su verbalna i muzička priča u takvom skladu, retko muzika toliko verno dočarava nešto što nema svoje razrešenje. Ono što me je prijatno iznenadilo i obradovalo, to je raznovrsnost melodija. Kod indi kantautorki njačešće album zvuči kao jedna velika pesma sa pauzama, jer sve imaju sličan zvuk. Ovde to nije slučaj, izbegnut je onaj dosadni „plink, plink, plink“ stil sviranja gitare. Gitara se dosta koristi, ali na raznovrsniji način, sa vrlo zanimljivim solo deonicama. Ne predugim, ali (možda baš zato) efektnim. (8.1/10)

Yusuf/Cat Stevens – Tea For The Tillerman2

Koja je priroda identitetskog problema koji ima Ket Stivens ne znam, ali znam da je tokom života promenio bar tri imena. Rođen u mešovitom braku kiparskog Grka i Šveđanke, kršten je kao Stefanos Demetrios Georgiu ali je, pošto je počeo da se bavi muzikom, iz komercijalnih razloga promenio ime u Ket Stivens. Menjao je i vere, ne samo imena. Rođen kao grčki pravoslavac, išao je u katoličku školu, da bi 1977 prešao u Islam, uzevši ime Jusuf Islam. Nekoliko godina posle toga prekinuo je muzičku karijeru, kojoj se vratio tek 2006. Tada je skaratio ime na Jusuf. Poslednjih nekoliko godina nastupa kao Yusuf/Cat Stevens. Sve ove silne promene imena nisu pratile promene muzičkog izraza – tu se kretao uvek u istom krugu. To pokazuju ovogodišnja reizdanja dva albuma iz „Cat Stevens“ dela njegove karijere, „Tea For the Tillerman“ i „Mona Bone Jakon“. Pisaću samo o prvom, koji je Jusuf snimio ponovo, za razliku od drugog, gde je radio samo novi miks. Dakle, nova verzija „Tea For the Tillerman“ zvuči kao album koga je snimila osoba starija pedeset godina. To u stvari i jeste slučaj. Ket Stivens u dvadeset i drugoj ili Ket Stivens u sedamdeset i drugoj? Da li zato što je čoveku uvek bliža ona verzija pesme koju je prvu čuo, ali originalne verzije mi se (mnogo) više sviđaju. Imaju više energije i manje su „ispeglane“. Stivens je uvek imao taj dodatni, slatkasti preliv preko svojih pesama, pa je sedamdesetih važio za autora koji se više sviđa devojčicama, ali je kvalitet pesama bio neupitan. To se može videti i sada – na albumu ima bar četiri odlične pesme. Ipak, razlika između ustreptale mladosti i mudre starosti je najmanje 0.5 poena moje nepouzdane skale. Dabome u korist mladosti! (7.5/10)

Diana DeMuth – Misadventure

Još jedan debi album koji ne zvuči kao debi album. Čini se da dosta zasluga za to ima Sajmon Felis (Simone Felice) koji je producirao i bio koautor nekih pesama. Rođena u Masačusecu u hipi porodici, od malih nogu je slušala muziku, da bi je definitivno izabrala kao životno opredeljenje kada je u svojoj trinaestoj prisustvovala koncertu grupe The Avett Brothers. Sudbina je htela da se na „Misadventure“, mnogo godina kasnije, pojavi Skot Avet kao koautor njene pesme „The Young And The Blind“. Kao što kaže njena pesma „Signs“, i kao što kaže Ivo Andrić, treba pratiti znakove pored puta i sve će stvari doći na mesto. Skoro da nema slabije stvari na albumu. Od prve, neuobičajene „Hotel Song“ koja pleni svojim sporo razvijajućim aranžmanom, do poslednje, svedene „Already Gone“, ređaju se „jake“ pesme, od kojih bi skoro svaka mogla da bude singl. Meni su najbolje „legle“ njena „Rose of Nantucket“ i „obrada Two Gallants „Steady Rolling“ koja je ravna originalu. Sa svojim snažnim glasom i osećajem za pravljenje pesama mogla bi daleko da dogura. Vreme će pokazati da li sam bio u pravu. (8.1/10)

*****

Ostali preslušani albumi:

Gillian Welch – Boots No.2: The Lost Songs Vol.2 (8.1/10); Bella White – Just Like Leaving (8.1/10); Matt Berninger – Serpentine Prison (7.5/10); Dawes – Good Luck With Whatever (8.0/10); Luluc – Dreamboat (8.0/10); The Two Tracks – Cheers To Solitude (7.6/10); Frazey Ford – U KIN B THE SUN (8.1/10); Eileen Rose – Muscle Shoals (8.1/10); Pam Tillis – Looking For A Feeling (8.1/10); Swamp Dogg – Sorry You Couldn’t Make It (8.1/10); Otis Gibbs – Hoosier National (8.1/10); Shemekia Copeland – Uncivil War (7.7/10); Emily White – Child of Mississippi (7.5/10); Gwenifer Raymond – Strange Lights Over Garth Mountain (7.5/10); David Nance – Staunch Honey (8.0/10); Gillian Welch – Boots No.2: The Lost Songs Vol.3 (8.1/10); The Smashing Pumpkins – Cyr (7.0/10); Ryan Hamilton & Harlequine Ghosts – Nowhere To Go But Everywhere (8.0/10); Mav Karlo - Strangers Like Us (7.4/10); The Third Mind – The Third Mind (8.0/10); Becky Buller – Distance and Time (7.5/10); The Whiskey Treaty Roadshow – Band Together (8.0/10); Nathalie Jane Hill – Azalea (7.5/10); JJ Wilde – Ruthless (7.0/10): Valentino Bošković – Velika praska (7.5/10); Svemirko – Skalamerija (7.0/10).