Elem, Suba je svojim uticajnim albumom “Sao Paulo Confessions” (1996) postavio temelje elektro bosa nove, pogodne za puštanje u klubovima. Veliki komercijalni proboj te vrste muzike dogodio se sa pomenutim albumom Bebel Žilberto „Tanto Tempo“, izdatom aprila 2000., šest meseci posle njegove smrti. On je potpisan kao producent i koautor tri kompozicije, ali prava istina je da je taj novi zvuk u potpunosti njegovo delo. Time se uvrstio u veoma uzak krug naših muzičara koji su stvarno napravili karijeru u inostranstvu.
Novi album Bebel Žilberto „Agora“ (Sada) je u potpunosti nastavio putem koji je pre dvadeset godina utro Suba. I ovde je njen glas pozicioniran u centar zvučne slike, i ovde je opušten, nekako spokojan, i ovde je ušuškan skoro prozirnim sintisajzerskim ogrtačem koji čak ni meni, osvedočenom protivniku elektronike ni malo ne smeta. Znajući za gubitke kroz koje je prolazila poslednjih godina, prvo majke, legendarne samba pevačice Miuče 2018. Godine pa onda i oca 2019., pomalo iznenađuje to što album nije još melanholičniji i što nije više posvećen tim tragičnim događajima, osim pesme „Que Nao Foi Ditto“ (Ono što nije rečeno). Bosa nova je takav žanr – nije on pogodan za ekspresiju duboke tuge jer ima taj karakteristični njihajući kvalitet.
Ono što mi se ne sviđa je tretman bubnjeva koji je na pojedinim pesmama prilično agresivan (Tao Bom, Raio) što narušava trankvilizirajuću atmosferu ploče. Bubnjar je očigledno neki roker koji nema suptilnost potrebnu za bosa novu. Smeta i povremeno preterivanje u recitovanju što takođe doprinosi utisku da producent nema osećaj za meru. Uporedite Subotićevu produkciju sa „Tanto Tempo“ i ovu Tomasa Bartleta (radio sa St.Vincent, Sufjan Stivensom, Norom Džons, Magnetic Fields…) pa će vam biti jasno o čemu govorim. Bosa nova jednostavno ne trpi rok producenta. Mnogo se bolje uklapa sa džezom i elektronikom. Zato sledi nešto niža ocena.
Ocena: 7.6/10