Uopšte nisam planirao da pišem o albumu Sare Renar, jer sam ga čuo neposredno pre zaključenja Dnevnika #81, ali pošto sam ga čuo prosto sam morao nešto da napišem. Ne zbog muzike koja ne spada u onu koju privatno slušam, već zbog njenog stava koji mi se sve više sviđa što je više znam (preko njene muzike, jer u životu nismo izmenili više od jedne polurečenice). Pod stavom podrazumevam sve – od onoga što govori tekstovima svojih pesama, svojim scenskim nastupima, načinima prezentacije njene muzike, pa čak i potezima iz privatnog života tipa napuštanje sigurnog posla arhitektkinje radi bavljenja kantautorskom muzikom ili udaja nje Zagrepčanke za original Nišliju o kome ste čitali u prikazu albuma njegove grupe Igralom u prethodnom Dnevniku - sve to govori da Sara ne mari uopšte šta će drugi da kažu i da uvek sledi svoju zvezdu ma kako taj njen put bio posut trnjem. Privatizovaću ovaj tekst konstatacijom da me podseća na moju ćerku, takođe arhitektkinju koja je isto radi umetnosti napustila svoju profesiju. Međutim, poput moje Marije ni Sara ne može daleko od arhitekture ili preciznije, od arhitektonskog načina razmišljanja. Ona se i u svojoj novoj karijeri bavi projektovanjem, doduše ne na pausu ili u CAD-u, već projektovanjem svojih umetničkih zamisli. Kao i svaka arhitektkinja to radi precizno, vodeći računa o svakom detalju i to radi sa strašću umetnice uopšte ne vodeći računa da li će se ono što uradi svideti investitorima odnosno, u ovom slučaju, publici. Jer, da je htela da ispunjava želje investitorima iz arhitekture ne bi ni izlazila. Dakle, njena nova, muzička karijera je san svakog mladog arhitekte punog ideala – muzika bez kompromisa. Za razliku od prave arhitekture gde ignorisanje investitora prosto ne prolazi, u ovoj njenoj projektovanoj muzičkoj karijeri uspeh će sigurno doći, mada ne onoliko brzo kao kad bi se odrekla svojih principa. Ali, doslednost i umetnički integritet kad-tad stanu u red za naplatu.

Album „Nježne riječi“ je najbolji dokaz moje teorije, jer ga je nemoguće žanrovski svrstati pošto nije ni fank, ni pop, još manje rok, ne bih rekao ni da je čista elektronika, nije dakle ništa od toga ali nije da nije, svega toga ima po malo, ali najviše ima Sare Renar i njenog minulog rada. Nepogrešivo se posle par taktova može prepoznati da je to baš njen album, jer je posledica kontinuiranog razvoja i svojevrsne akumulacije ideja. Imala je, svakako, veliku pomoć svog supruga, Dimitrija Simovića, koji je uradio muziku za jednu pesmu i ko-aranžirao sve ostale. Duvačka sekcija sastavljena od Igora Pavlice, Marka Lucijana Hraščaneca i Hrvoja Šarinića je na svoj način obojila ploču, kao i makedonski gitarista Luka Tošev, poznat po saradnji sa Dinom Jašari.