Muzika je dosta korišćena u toj borbi za ravnopravnost još od samih početaka – „worksongs“ ili radne pesme su preteča bluza, baš kao što je to i gospel. Prve su se pevale tokom radova na plantažama pamuka na dubokom jugu, druge u retkim trenucima predaha između radova. I jedne i druge su imale pomalo preteći prizvuk, mogao se opipati rukama suspregnuti bes koji su potlačeni osećali prema svojim tlačiteljima. Tekstovi su bili alegorijski, koristili su biblijske priče da prikažu želju za oslobađanjem od ropstva (vidi npr. „Joshua fit the Battle of Jericho“ i stih „the walls come tumbling down“). I blues je često pevao o socijalnim i rasnim problemima. Recimo, Sister Rosetta Tharpe koja još davnih tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka svojim talentom prevazilazi polne i rasne predrasude. Lista crnih muzičara boraca za rasnu ravnopravnost je veoma duga. Pomenuću samo najznačajnije: lučonošu Civil Rights Movement-a Odettu, Harry Belafonte-a, popularnog calypso pevača koji je finansirao Martina Luthera Kinga, Ninu Simone, koja je žrtvovala potencijalno veoma uspešnu karijeru zarad političkog angažmana u borbi za prava crnaca, Ray Charlesa (odbio da svira pred segregiranom publikom u Augusti, Džordžija 1961. i osuđen uzbog kršenja ugovora), James Brown-a („Say It Loud, I’m Black and Proud“), Sam Cookea („A Change Is Gonna Come“), Arethu Franklin i Ottis Reddinga („Respect“), Marvin Gayea („What’s Going On?“), Curtis Mayfielda („People Get Ready“), Stevie Wondera („Living for the City“), Sly Stonea koji je imao prilično militantni pristup ovoj materiji („Don’t Call me Nigger, Whitey“), da ne zaboravim Geoge Clintona iz Parliament /Funcadelica...lista je duga, praktično beskonačna. Svaki crni umetnik je u ovom ili onom trenutku svoje karijere imao rasno osvešćene pesme. Tačnije, skoro svaki.

Rhiannon Giddens se pridružila ovom impresivnom nizu. Još svojim prvim albumom „Tomorrow Is My Turn“ iz 2015. pošla je putem diskretnog aktivizma – taj album nije u prvom planu imao rasno, već žensko pitanje. Sastojao se od jedanaest pesama (deset obrada i jedan original) koje su izvodile žene. Od Elizabeth Cotten do Patsy Cline. Neće vam na albumu bosti oči parole o pravima žena, možda bi to bilo na prvi pogled uočljivije, ali verujem da način afirmacije ženskog stvaralaštva koji je odabrala Rhiannon mnogo više doprinosi ženskoj stvari. Taj album je na mojoj „best of“ listi za 2015-tu završio na visokom sedmom mestu, ali nisam samo ja primetio njegov kvalitet. Dobio je veoma dobre ocene cele „old-time folk“ zajednice. Ne treba zanemariti ni kredit koji je Rhiannon imala zbog članstva u grupi „The Caroline Chocolate Drops“ koja je jedan od najboljih izdanaka žanra.

„Freedom Highway“ nije diskretan, on je konkretan. Direktno adresira problem koji nije rešen već nekoliko stoleća. Došlo je, izgleda, vreme kad mora da se stane ispred svojih ideja i vrednosti koje zastupamo. Rukavice su skinute, rukavi su zavrnuti. Očigledno, čeka nas borba do konačne pobede. Ljudska prava, rodna ravnopravnost, rasna i verska tolerancija, sve su to vrednosti za koje se licemerno zalažu baš oni koji ih najmanje primenjuju. Zato gore američki gradovi, zato protesti povodom Trumpove pobede.

Rhiannon je ovoga puta izašla sa svojim autorskim pesmama (uz tri izuzetka) od kojih neke bukvalno izazivaju mučninu dok ih slušamo. Već prva, „At the Purchaser’s Option“ je takva. Govori o tome da kupac može da bira da li kupuje i majku i dete ili samo jedno od njih dvoje. Jezivo! Danas su odnosi neobojenih i obojenih upakovani u oblandu političke korektnosti, pa je ovako nešto nezamislivo, ali, da li su se ti odnosi suštinski promenili? Da jesu, ne bi danas goreli američki gradovi!

Balada o ubistvu Louisa Collinsa, o čijim okolnostima se samo nagađa na internet portalima koji se bave bluz tekstovima, je pesma Mississippi John Hurta iz 1928. godine, ali bi se sasvim lako mogla odnositi na današnja ubistva crnaca od strane policije u Sjedinjenim Državama. „Julie“ je još jedna mučna pesma o razgovoru gospodarice i robinje: idu vojnici Unije, kaže gospodarica, beži, Julie, đavoli će te uzeti od mene. Gospodarice, o gospodarice, neću da bežim, vojnici će me spasti, otići ću odavde, možda ću pronaći svoju porodicu! O, Julie, draga moja Julie, ako nađu kutiju sa zlatom, reci im da pripada tebi! O, gospodarice, neću im to reći, jer to zlato ste dobili kada ste prodali moju decu...tako po sećanju izgleda prevod ove pesme koja kao da je nastavak one prve sa albuma.

„Birmingham Sunday“ je opet stvaran događaj iz 1963. godine, kada su pripadnici Ku Klux Klana bacili dinamit na Baptističku crkvu u Birminghamu, Alabama, ubivši pri tom četiri devojčice uz više povređene dece. „Better Get It Right the First Time“ upošljava nervoznu duvačku sekciju koja nagoveštava dramu dobrog dečaka koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, lep, ali kratak gitarski solo, i rap koji objašnjava situaciju: u pitanju je bliski susret sa policijskom brutalnošću. „We Could Fly“ je folk pesma sa jasnom aluzijom na san sužnja o slobodi kroz razgovor majke i kćerke. Živahna „Hey Bebe“ u kojoj briljira trubač Alphonso Horne je posveta mestu u kome je sniman ovaj album, Breaux Bridgeu, Louisiana, i lokalnoj kreolskoj kulturi. Direktna inspiracija joj je bio zydeco muzičar iz prve polovine dvadesetog veka Armédé Ardoin (uporedite njegovu „Les Blues de Voyage“ koja se može naći na youtubeu sa ovom Rhiannoninom pesmom!). „Come Love Come“ još jedanput ima za temu život u ropstvu iz koga se junakinja izbavila uz pomoć svog voljenog.

„The Love We Almost Had“ je pesma o onome što je moglo biti da su okolnosti bile drugačije – pesma o čežnji za ljubavlju koju je Rhiannon uradila sa kolegom kantautorom poreklom iz Šri Lanke, Bhi Bhimanom. „Baby Boy“ je uspavanka kojom dominiraju Rhianninin sopran i čelo. „Following the North Star“ je kratki instrumental (samo Rhiannon na bendžu i udaraljke) koji najavljuje veliko finale – pesmu Pops Staplesa (The Staples Singers) „Freedom Highway“. Simbolika ove pesme nastale u vreme ekspanzije „Civil Rights Movement-a“ 1965. godine ni danas, posebno u svetlu izbora Donalda Trumpa za predsednika SAD, nimalo ne gubi na aktuelnosti. Čak izgleda aktuelnija nego ikada. Nadahnuto izvođenje Rhiannon Giddens i Bhi Bhimana čini ovu pesmu trijumfalnim završetkom ionako izuzetnog albuma. Moram na kraju citirati poruku koju je uz ovu pesmu objavila Rhiannon, a koja najbolje objašnjava „raison d’etre“ ovog albuma: „Ja sam dete juga, bele radničke klase, crne radničke klase, dete demokrate, dete republikanca, dete geja, dete strejt osobe, i mogu vam reći jedno: mi smo mnogo više slični nego što se razlikujemo, ne smemo dozvoliti da nas mržnja razdvoji, da nas neznanje unazadi, ne smemo dozvoliti da oni koje vodi pohlepa oduzmu ovu zemlju od nas. Oni ne mogu oduzeti U.S. od nas – ako im mi to ne dozvolimo!“. Dakle, ponovo počinje borba za vrednosti za koje smo mislili da su odavno postale civilizacijska tekovina. Ovaj album je doprinos toj borbi.

Najmanje sam ovom prilikom govorio o muzici, pa je red da bar u zaključku kažem nekoliko reči. Muzičku osnovu ove ploče čini starovremenski folk, ali bi to bilopreviše jednostavnoobjašnjenje. Ima tu i nešto bluza, radnih pesama, gospela (više po formi, skoro nimalo po sadržaju), rapa (u jednoj pesmi) i džeza koji je dosta prisutan i lepo uklopljen u folk obrasce. Izuzetan sopran Rhiannon Giddens se mora istaći pa, kad se sve sabere, ima tu dosta toga i za one slušaoce koje ne zanima kontekst ploče, već samo čista muzika. Za one koji, osim hrane za čula hoće i hranu za mozak, materijala ima u izobilju.

Ocjena: 8.2/10