Naslovna pesma koja otvara album ima jak tex-mex prizvuk, posebno u refrenu. Strofe su byrds-oidne sa kantri gitarom. Već druga pesma, “The Deal” nam podrobnije otkriva Daviesovo shvatanje amerikane. Kao da je ukradena iz nekog mjuzikla, tu je čak i hor! Mjuzikli i jesu autentični američki muzički žanr. Možda je stari lisac opet u pravu!Amerikana mora da su Rodgers i Hart, Leonard Bernstein i Cole Porter. Možda je amerikana ipak John Fogerty na koga me asocira pesma broj tri “Poetry” u kojoj Ray zavija k’o Dylan? Možda je amerikana James Taylor? Po pesmi “Good Time Gals” bi se reklo baš to. James Taylor i Joni Mitchell! Ili su to Julie Andrews i Fred Astaire iz „Message from the Road“? Možda su The Monkees amerikana, što bi se reklo po pesmi “A Place In Your Heart”. Ili će pre biti da ta pesma asocira na Dion and the Belmonts? “Mystery Room” je nešto umekšani Grand Funk Reilroad a “Silent Movie” Tom T Hall. „Rock’n’roll Cowboy“ bi bio Waylon Jennings, “I Heard That Beat Before” je Louis Jordan… Ne bih da idem do kraja od pesme do pesme sa svojim asocijacijama (vrlo slobodnim) – jasno vam je šta hoću da kažem.

Amerikana je za svakog od nas nešto drugo, jer svako od nas učitava u taj pojam svoja slušalačka iskustva i svoj doživljaj Amerike koji je često u potpunoj suprotnosti sa stvarnošću. Današnja američka politika i način života koji natura drugim zemljama je retko kome simpatičan, da ne kažem nešto mnogo gore. Američki san je mrtav, ostalo je samoverovanje u mitsku Ameriku, zemlju hrabrih i slobodnih, koja nam dođe kao nekakav nedostižni Xanadu ili El Dorado. Na videu koji najavljuje album čini se u prvim momentima da je Ray Davies ironičan kada govori o Americi što se, pak, preslušavanjem albuma ne da primetiti. Ako se video pregleda do kraja videće se da on ipak voli Ameriku, sa svim njenim vrlinama i manama. Hint ironije ipak ostaje, jer to je neodvojivo od Ray-a, valjda mu je to deo ličnosti, on uvek deluje pomalo ironično. Sav taj širok dijapazon uticaja koji se da odgonetnuti pažljivim slušanjem je propustio kroz lični filter koji niveliše razlike između pesama prouzrokovane različitim uticajima i sve ih svodi na prepoznatljiv Ray Daviesov stil.

Moraju se pomenuti i The Jayhawks koji ga na ovom albumu prate, grupa koja bi mogla da se smesti u Americanu u užem smislu. Znalački su ispratili sve zastupljene stilove i našli im najmanji zajednički sadržilac. Potpuno podređeni viziji autora ipak su dali lični pečat ovom albumu. Elegantno su povezivali numere inspirisane mjuziklima, pop hitove, kantri pesme, a tu i tamo su pokazivali da im ni rifovi nisu strani kao u pesmi “The Great Highway” (asocijacija na “Louie Louie” – The Kingsmen?).

Hajde da na kraju očistimo pesme sa ovog albuma od konteksta, da ih pogledamo onakve kakve su. Tu nastaje mali problem. Osim naslovne, “Americana”, nema nijedne izuzetne, koja će se pamtiti. U stvari, ima jedna („The Man Upstairs“) koja je odlično počela, šteta što je to u stvari početak velikog hita Kinksa iz šezdesetih „All Day And All Of The Night”. Znate ono “Girl I want to be with you all the time…”?

Vrlo dobro, ali ne esencijalno. (7.9/10)