Dozivajući sjećanja, budi brustalgiju i to je dovoljno da budemo zadovoljni. Ovo nije najava nove „Nebraske“, ali je ogledalo jedne zrelosti i intimnosti koju nam Springsteen nesebično poklanja. Muzički je prečišćena do te mjere da melanholija nosi najčistiju košulju svoje obazrivosti. Umjesto pucketanja koje bi nas dočekalo da je ova pjesma snimljena na ploči četrdeset godina ranije, imamo pomalo 'tuponjavo' zveckanje iz pozadine, a atmosfera kao da je svedena na jednu prepoznatljivu dirku i liniju ritma oko koje se podiže zvučna magla kroz koju se može sve vidjeti. Ta muzička predstava ima dozu svečanosti, odmjerenosti, nekako je dostojanstveno smirena, i upravo takva u stanju je da unese nemir.

Čega je Springsteenovom junaku bilo dovoljno, toga je i njemu samom bilo dovoljno. „Cipele skitaljke“ je usidrio na neko vrijeme u jednom od najpoznatijih pozorišta na svijetu, pa koliko god pokušavali da odvojimo junaka od autora, čini se da su jedno više nego ikada. I slomljenog srca i boli, i toga mu je bilo dosta, a strah od samoće je nešto što se ne bira. Pretpostavka da će svoje 'skitaljke' još jednom dovesti do Evrope samo što nije postala činjenica. To je, na neki način, i metaforika spota (ne zvaničnog, ali bolji je nego mnogi zvanični spotovi) u kome je fokus na kretanju naprijed dok se gleda u retrovizor. Novi album „Western Stars“ će, sve su prilike, biti jedan od onih koji će nam s godinama postajati sve draži, i zato mu se uz ovaj singl, koji nikoga nije razočarao, radujemo beskrajno.