I u redu je uopšte ne poznavati japansku kulturu i taj njihov proces potrage za zadovoljstvom, jer Martelov „Ukiyo“ jednako može da bude i uvod i finale tog traženja, a opet i cijeli proces prišivanja za suptilna čula publike. U kakvim se uslovima može slušati – to može biti pitanje izbora, ali uvlači nas (unazad, čini se) u zaokruženost suspregnute slabosti (ali ne na račun prenaglašene muževnosti, što je dobro, jer bi u suprotnom ugazilo u pretencioznost) ova kombinacija svega što autor želi da prenese i svega onoga što je ostalo u najavi, ali će zadržati za sebe; to je cijela jedna priča kojoj sami možemo dopisati kraj. U svijetu asocijativnog, ovakvi 'komadi' su ona najveća od svih voda u koju uranja sunce svakoga dana.

„Ukiyo“ je dio mini albuma koji bi uskoro trebalo da se pojavi, i ne označava suštinski kraj Freedoma, a tehnički možda i da. Ako se najbolje od poetike jednog zaista moćnog crnogorskog benda bude razvijalo pod imenom Gabriel Martel (ili samo Martel), i ako čovjek koji stoji iza tog imena bude povremeno pustio glas, neće biti neka šteta. Ovaj singl nam to (djelimično) obećava.