Ćutao sam jer nisam znao šta da kažem. Ja nisam plakao kad sam se rodio.

Govorila je tako. Zvonko, drhturavo. Ležala je u travi, kraj mazutnocrnog Dunava, dok su se oko nas sivele siluete ljudi i obrisi zgrada u daljini. Okolina je bežala pogledu. Fotoni su dopirali sa rastegnutog, skoro purpurnog neba, odbijali se o nju i ukivali se negde iza mojih zenica. Ja sam, u tom trenutku, mogao biti bled. Mirne sam duše mogao biti bled, ispresecan slabašnom mesečinom, dok se polutama verala po čekinjama naših postojanja, zastiravši tminom i nebo i zemlju. U daljini su ulična svetla držala odstupnicu vidljivosti, ranjavajući povečerje svojim škiljećim letargičnim sjajem.

Olja Simović , imenom i prezimenom (a mogla se zvati i Marija, i Jovana, i Jelena, i Dijana i Olivera, ali ne, zvala se baš Olja), rođena 28. januara 1993. godine, te večeri bila je sva u belom. Kao u pesmama. U beloj haljini, koja je ležala preko njenog položenog tela. Eol je tog kasnog proleća podetinjio, te je vitlao haljinicom oko njenih kukova. Beličasti obluci od nogu pružali su se skoro u beskonačnost, dok ih odjednom nisu presekle nemarno zapertlane crvene starke. Iznad stomaka uzdizale su se dva brežuljka koje je delila udolina. Uzdizala su se i spuštala u ritmu udaha i izdaha. Pri izdasima, mogao sam videti njene ključne kosti, vajane za nečije spretne ruke, krojene za dodir. Tanki, gospodski vrat je čuvao njenu blago izbočenu bradu, punačka, modra usta i prćast nos. Glave nakrivljene na stranu, kosa tamnorđave boje loknala joj se oko lica.

Uleteh joj u oči. Koristio sam pauze u treptajima da prebrodim, onako razbaždaren i nišči pred lepotom, njene prepletene trepavice. Ruke sam lomio i vidao u isti čas dok sam razlistavao slamke boje abonosa. Kročih u sami Raj. Evo, grešnice, ti što jabuku iskaš, rebro muško, čovečice, pramajko, gde sam ja ovo?!

            A tamo – pege. Male, velike, okruglaste, eliptične, krupne, sitne, one proždrljive i one site – pege.

            Oko pega – belina. Belilo, rasuto međ’ kapke.

Zašto lagati, smehooka Olja bila je lepa preko svake mere.

Upoznao sam je nešto više od mesec dana ranije. Prolazeći Dalmatinskom ulicom, čuo sam slabašan tup zvuk nakog kojeg je usledio urlik sa balkona na drugom spratu. Tamo je stajala. Prostirala je veš, a jedna odbegla majica, plava sa tankim bretelama, poletela je ka meni. Podigao sam pogled, hvatajući pamučnu relikviju. Prvo sam ugledao ruke vinute ka nebu, potom stegnute pesnice a s kraja i usne koje izgovaraju neku tešku psovku. Vratio sam joj majicu. Ni pogledala me nije.

Slučaj je, istina, udesio da je sretnem nedelju dana kasnije u nekom kafiću. Sedela je za stolom, srkala tursku kafu, kolutala dimom po tavanici i bola očima knjigu. Zid pored nje je visio, razmaknut od stola i obešen poput zavese, poput zasede. U trenu, pogledi nam se sudariše. Nisam imao kud. Prišao sam i počeo da kazujem svoje simpatije. Nasmešila se, a potom i nasmejala. Očigledno, ni ona nije imala kud.

I tako, postojali smo, četrdesetak dana docnije, na obali, ispod šuma koje su u krdima silazile ka vodi. Pogledao sam svoje ruke. Desna je laktila glavu, a leva se mreškala na Oljinom ramenu. I dalje je govorila. Sada već nešto potpuno drugačije.

- Vidiš onu zvezdu? Malo niže od Oriona, pa treća sleva. E, to je moja zvezda. Ponekad poželim da odletim, da s visina vidim grad u kom sam rođena, gde sam prohodala. Ako bih se, pak, vinula dovoljno daleko, dođavola, mogla bih da posmatram nestanak dinosaurusa, prve čovekolike slikare kako ostavljaju šake po utrobama pećina, Platona kako besedi, pad Konstantinopolja, Džojsa kako besano vaskrsava Uliksa i promišlja o savršenom čitaocu sa savršenom nesanicom. Mogla bih, isto tako, da posmatram i svoj prvi korak. Neke stvari će mi većno faliti.-

- Pusti sad to - progovorih - ima i ovde stvari koje vredi doživeti. -

- Istina.-

Primakao sam joj se. Raširila je ruke. Spustio sam glavu na raskršće njenog ramena i grudnog koša. Tu sam želeo da budem. Desnu ruku sam sklupčao uz sebe. Levu sam zadržao tamo gde je i bila. Pogledala me iskosa, nežno celivala u čelo i izdahnula. Neko vreme smo ćutali. Nismo voleli da mučimo tišinu, nas dvoje.

Šum večernjih tramvaja iz daljine se gušio u isparenjima jare. Na sigurnoj udaljenosti, ispijali smo noć, lagano, gutljaj po gutljaj. Reših da je obnažim. Ne mičući se sa mesta, slobodnom šakom sam joj spustio haljinu, koliko se moglo. Iskočila je, nabrekla i otvrdla, braonkasta, bradavica. Ne dodirnuvši je, jagodicama prstiju sam vijugao po oslobođenoj teritoriji nedara. Milimetar po milimetar, obeležavao sam je, hoteći da niko više ni pogledom ne kroči tuda. Kada sam, ohrabren ćutnjom i otežanim hukom koji je siktao iz nozdrva, konačno ustremio kažiprst ka nabreklini, prošaptala je: „Noli turbare circulos meos!“

Uspravio sam se. Zapalio sam dve cigarete i jednu joj stavio među prste. Nije dirala haljinu. Ja sam jako uvukao dim. I ona je. Mogu sam da se zakunem da sam video svaki atom dima kako se provlači kroz njeno grlo i struji joj plućima. Bio sam gotovo ljubomoran na prokleti nikotin zato što je dotiče tamo gde ja ne mogu. Izdahnuli smo u isto vreme.

Ležala je, krpena. Nepomična. Kao Elizabet Eleanor Sidal, koja je satima ležala u kadi pozirajući Džonu Everetu Mileu za oslikavanje akta Ofelije. Jedini pokret koji ju je razobličavao od pejzaža bio je mah ruke, sve dok beli filter ne bi utonuo u zube. Trepavicama je oblizivala oči. Trunje pepela je bestežinski padalo pokraj nje.

Naizust smo izvukli poslednje dimove cigareta i zaboli opuške u zemlju. Bela tkanina na njenoj nadlaktici je i dalje stajala napola smaknuta. Primakao sam joj se ponovo. Ovog puta nisam oklevao, spustio sam rasklopljenu šaku na celu površ njene desne dojke. Predala mi se, kako se prva žena predala na poverenje Jovanu Krstitelju. Kao žena, kao Lidija po predanju, tako mi se predala. Kao da nema drugog utočišta. Mahnito sam strgao sve sa nje. Njeni bokovi krili su dvadeset godova čistog erotizma. Nezrelo devojačkog, bujnog, topivog erotizma. Ispipavao sam je, tražeći nedoslednosti u njenoj načetoj puti. Carinio sam njen bitak, doticao je, svakog trena za mericu grublje, kurjačkije, tu besprekorno prozirnu, nenačetu robinju kojoj samo tren fali da iskorači u bludilište.

Bila je lepa kao Lisabon, strašna kao tisušte soldata pod zastavama.

Opkoračila me je. Zabio sam se celom svojom suštinom u to telašce. Prodirao tamo gde do tad nisam bivao. Grudi su joj se micale gore – dole. Savršena meta za muškost da se zakuje i prevrne i nebo i zemlju, pa makar i mreo sledećeg časa. Zajedno smo se borili sa sopstvenošću, sa otelovljenom pasijom koja je kuljala nekud van. Zajedno smo tražili uzmak od stvarnosti i trenutka. Hteli smo više.

Njeno telo mi je bilo sve što sam imao. Raskriljeno mirjansko sidrište. Poslednji kamen za pod glavu. Sve drugo sam izgubio usput, pobacao. Rešio se svega. Svega, sem te ženskosti koja se klatila na meni. U meni - bila je krv. Krv koja se iz utrobe spušta do slabina. Krv koja mlači mežunožja. Krv koja je međaš dvojstvu, bedem o čije se hridi samoća tare i mrvi kao da je nikad nije ni bilo.

Cvoktala je, škrgutala zubima, mumlajući i okajnički žmureći da bi izrasla u dvig, da bi rastočila Jastvo, istodobno ugrizima i mironosnim usankom; dvema, stotinu i dvema, stotinama puta po stotinu i dvema ranicama sputavala nadnaravno, vanpametno, svetotajno što je podastrto kapcima koji uminuju sužanjsko i svlače nebo pod tabane.

Vreme se kotrljalo. Polako, brzo, nejasno je. Koga briga, na kraju. Prolazilo je, kažem. Na sreću. Ili nesreću. Kao da sreća i nesreća imaju išta s tim.

U bujici doživljaja, oglasila se tonom koji, verujem, lomi čaše na drugim kontinentima. I zaćutala. Grobnu tišinu ružili su samo ritmički uzdasi i znoj. Bili smo lomni. Smrtno lomni; zanemeli. Svest nam se u etapama, kao ledeni cijuk košave, vraćala. Vraćala nas u život. Ovaj život, gde smo dvoje, svak za sebe. Prethodni tren se tada već činio kao daleko, davno spaljeno pribežište ljubavnika.

Trajanje je zabluda, shvatih. Sve što ima početak, kraja podjednako mora imati.

Nadnešena nada mnom, izgledala je kao Afrodita, tek rođena iz pene.  

Pridigla se, posela kraj mene i pripalila dve cigarete. Pružajući mi jednu, zadihana, nasmešila se i kazala: „Je l’ sam ti rekla da sve počinje krikom žene?“