Tri priče Tatjane Janković

Tri priče Tatjane Janković

font size: + –

28 avgust 2016

Author : Urednik

Fotografije: Igor Benić

DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI

Vrata mi je otvorila žena. Dok smo išle prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula u njena leđa: nosila je uske svetloplave farmerice. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, osvetljenu. Lepo i, naravno, bolno.

Ušle smo u dnevni boravak. Sedeo si ispred TV-a, zavaljen u žutu fotelju, s nogama na tabureu – sve kao pravi muž. Kada si video nepoznato lice, naglo si se pridigao. Činija u tvojoj levoj ruci nakrenula se i otpustila četiri pahuljaste kokice na pod. Ostao si nespretan i u četrdesetim. Bilo mi je drago zbog toga. I opet sam se osmehnula.

Onako je kako smo planirali: ogroman akvarijum i police pretrpane diskovima i knjigama, šarene ponjave na podovima i neonke na visokim plafonima.

Nešto si rekao ženi. Nisam uhvatila reči, ali ton mi je bio poznat: mek, uglačan od ponavljanja. Ta nežnost iz tvojih usta slila mi se u uvo, gusta kao kap čuvarkuće. I isto tako gorka.

Donela je iz sobe novčanik koji si pronašao na ulici. Unutra su bili samo moja lična karta i novčanica od dvesta dinara. Malo smo se našalili u vezi s poštenim nalazačima praznih novčanika, potom je stigla kafa.

Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Napravio si onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.

Čudili ste se što živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Verovatno kupujemo hleb u istoj prodavnici, a nismo se sreli sve do sada. Neverovatno! Onda ste mi ispričali, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se, da ste studirali zajedno, da ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču, by heart.

Dok ste govorili, moja glava se kao ispušten balon odvojila od tela I krenula niz hodnik. Zavukla se u kupatilo da obnovi raspored sitnica, boje mirišljavih soli. Otvorila je plakare, zavirila u fioke. Udahnula miris peškira. U spavaćoj sobi, ispod kreveta našla je zaboravljenu gužvicu tamno-zelene čipke i zasuzila. Ispunila je svojim obrazom hladno udubljenje u tvom jastuku. Na dnu hodnika, zavirila je u tvoju haotičnu radnu sobu, zašla među zarezane drvene olovke, zavukla se u oštar ugao jedne četvorke ispisane na papiru i tu ostala dugo zaglavljena. Sve dok se pogledom nije zakačila za par prljavih čarapa, nemarno odloženih pored fotelje. Kako smo se smejali tim budućim čarapama, budućim razmiricama, podignutoj dasci na wc-šolji, tupim brijačima... Sve je bilo tu, čak i vezica osušenog čička na cipelaru i miris lavande za koji si tvrdio da je otužan, a ja insistirala na njemu.

Posle besmislenih svađa, mirila nas je ova kuća. Birali smo komade nameštaja u izlozima zatvorenih prodavnica, izmišljali rečenice koje vas dvoje upravo izgovarate dok me ispraćate iz naše kuće.

Bacam pogled prema velikom ogledalu naspram ulaza u spavaću sobu − prva stvar koju smo uneli unutra − izabrao si ga za mene onda kada sam se prvi put svukla pred tobom. Nema mog odraza u njemu. Tvoja ruka je iza ženinih leđa dok se još jednom zahvaljujem na pozivu i vraćenom novčaniku. Ona se najednom namršti, pa nastavi da se osmehuje. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo što sam ti nekada prebacivala. Iza vrata koja su se zatvorila za mnom začulo se Ludače!, potom kikot koji se sklupčao u mom grlu.

Noge su krenule niz ulicu, glava je ostala u kući da i dalje prikuplja bol. Toliko se razbolela od onoga što je tamo videla da je sve zaboravila. Morala sam da je podsetim šta mora da uradi kako bi izašla odatle – kroz vrata za koja ne znaš da postoje.

TRI ČETVRTINE KRUGA

Generalna proba

Otišli ste zajedno na pijacu. Čak ste poneli i ceger, kao pravi supružnici.

Dok zagledaš breskve, tvoja ljubav se mršti. Predlažeš mu da On izabere. Ne, On će samo da nosi to što Ti kupiš.

Pre nego što zastaneš pored lubenica, upitno ga pogledaš. Slegne ramenima.

Pred plastičnom kofom s margaretama nezainteresovano gleda u stranu.

Napuštate pijacu svako sa svojim teretom. Njegov je u cegeru.

Karenjin u kuhinji

Danas, za ručkom, oko 15 h, iznenada bivaš svesna činjenice da On umače koricu hleba u činiju sa salatom i da ti je to nepodnošljivo.

Dok pratiš putanju voljenih prstiju od činije ka ustima, pokušavaš da objasniš sebi šta ti toliko smeta. Zatim konstatuješ da, dok žvaće, njegova usta nisu sasvim zatvorena. Uočavaš i uši koje poskakuju gore-dole kao da su sa čeljustima povezane skrivenim mehanizmom.

On primećuje da ga posmatraš i upućuje ti upitan pogled: vilice zastaju, ruke mirno uokviruju tanjir, nategnute crte lica sada omekšavaju – ponovo liči na onog starog, poznatog sebe. Samo jedno na njemu zadržava novootkriveni oblik.

Bože, odakle mu ovakve uši, pomišljaš, pre nego što spustiš u tanjir svoj novi pogled na ljubav.

Žičana ograda

Sediš pod jabukom, prelistavaš novine. Tvoj dvogodišnji sin se drži obema rukama za žičano pletivo komšijske ograde.

S druge strane žice, petogodišnja Anđela u beloj haljinici čuči okrenuta leđima: pevuši nerazumljivu pesmicu. Tvoj dečak je zove – Aneja! Aneja! – ona se pretvara da ga ne čuje, čeprka prutićem po zemlji.

– Ane-jaaa! – dečak je besno doziva.

Ona se pomeratako da bolje zakloni svoje čeprkanje.

– Mama, Aneja nece.

Lice mu je zarozano, za sekundu će početi da plače.

Dođi kod mame, kažeš mu,i on polazi, ali posle tri koraka se osvrće: pevanje je prestalo.

Anđela se uspravila i gleda za njim.Blatnjave ruke je otklonila od haljinice.

Tvoj dečak trčiprema ogradi.Devojčica mu hitro okreće leđaivraćasesvom čeprkanju.

– Aneja! Ane-ja!

Devojčica peva, tvoj dečak plače.Ti tu ne možeš ništa. Sada kao ni ubuduće.

MAMA

Kućica za mamu

Najviše volim da pravim kućice za moju mamu. Pravim ih od lego-kocki, od domina, od karata, crtam ih na velikim i na malim papirima. Trudim se da budu veselih boja. Dodajem im zavese na prozore i slične stvari koje mame vole.

Kada završim, pronađem mamu i dovedem je da vidi najnoviju kućicu koju sam napravio za nju.

Mama se svaki put zadivi i zapljeska rukama. I nikada ne uđe unutra.

Mama, nepogrešiva kao robot

Ne uspeva mi da bilo šta izgubim.

Pokušavao sam sa odećom i sa igračkama, sa suncem i sa mesecom, sa srećom i nesrećom. Mama uvek sve pronađe. Nepogrešiva je, kao robot.

Kad se sestra i ja igramo Ivice i Marice, nikako ne umemo da se izgubimo u šumi. Mama nas uvek sačeka u kućici od čokolade.

Jednom smo se igrali žmurke, mama se sakrila u ormanu. Video sam je, kroz raširene prste. Ali kad sam je tamo potražio, nije je bilo.

Mama se krije bolje od svih.

Mama za peticu

U sastavima koje pišem o njoj, ona uvek ima dugu, svilenu kosu i svetle oči, nežne ruke, tople dlanove i vitko telo. Kreće se polako, kao da pleše. Pogled joj je mek, osmeh blag i lekovit. To je mama na koju dobijam petice.

Ova izvan sastava ne bi dobila ni dvojku. Ona jedva da išta vidi kroz kratkovide, umorne oči. Gluva je. Kad je pozovem, nakrivi se prema meni. Sasvim se iskrivila u jednu stranu. Ima grbu, mršava je i koščata.

Kad me zagrli, umesto ruku, okruži me bezdan u kojem nestanem.

Kad se spremi za posao, maskira se u onu za pet.

Mama u igri

Mama bude mama, ja budem ja. Ja legnem na krevet, navučem ćebe do brade, mama se zabrine. Priđe krevetu, spusti dlan na moje čelo. Trgne se. Uzdahne. Obloži svežom brigom moja bosa stopala. Pomaže uzdasima moje ravnodušno telo. Oslušne usnama život u mojim slepoočnicama. Klekne uz uzglavlje. Dodirne me. Plače. Uzme me u naručje, ušuška u svoj bol. Ljulja me, ljulja me, ljulja me.

Takva su pravila igre.

Kad počnem da tonem, kao u toplo mleko, i poželim da nikad ne otvorim oči, došli smo do kraja.

Mama, pomalo umorna, ali zadovoljna

Rekao sam – Mama, daj nam da jedemo!

– Uzmite sami! – odgovorila je.

Sestra i ja smo se pogledali i skočili na nju. Svako je dograbio bližu dojku. Otac nije bio tu, inače bi pravio probleme.

Zagrizao sam oko bradavice i osetio sam kako mi trnu zubi.

Pogledao sam u sestru: žmurila je i grizla svoj deo.

Kada smo pojeli dojke, dugo smo sisali srpove rebara. Zatim smo prešli na ruke. Najpre smo oglodali prste, pa iskidali nežnu unutrašnjost podlaktica. Gotovo sve je bilo parno − da možemo bratski da podelimo. Ono nedeljivo, te najgore delove gde majke piške i kake, ostavili smo ocu. On ionako uvek jede ono što ostane iza nas.

Sit, izvrnut na leđa, zabrinuto sam se zagledao u razbacane kosti.

I kosti su pročitale moje misli, poskočile, presložile se u skelet. Iz skeleta su izrasli mišići i koža.

Ehej, evo nama opet naše mame, pomalo umorne, ali zadovoljne.

Mama, na kraju mene

Najzad, napraviću sivu, kamenu kućicu za mamu i spustiću je unutra. Proviriću kroz prste, mada ću znati da ona nije unutra.

Gubiću, bez prestanka stvari, vreme, ljude. I mamu ću često gubiti, a ona će mi se uvek vraćati, kratkovida, nakrivljena na moju stranu.

I sve do kraja mene igraćemo istu igru: onu u kojoj moram da otvorim oči da bi mama prestala da plače.