Tema

Bitlsi i ja: moj izbor dvadeset najboljih pesama

Rate this item
(0 votes)

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (35)

Dobro ste primetili da je naslov teksta parafraza filma Gorana Markovića “Tito i ja”. Ne mogu reći da sam ikada obožavao Bitlse toliko koliko je Tita obožavao dečak Zoran, glavni junak Markovićevog filma ali je živa istina da je jedna od prvih ploča koje sam ikada sam svojim rukama pustio na plastičnom “Telefunken” mono gramofonu (to su oni sa jednim zvučnikom, koji se, kad se zatvore, mogu nositi kao kofer) ploča Bitlsa, koju ću otkriti pri kraju teksta, kad (i ako) dođete do broja jedan. Bitlsi su, dakle, bili zvučna kulisa mog ličnog filma “Tito i ja” iz koga vredi zabeležiti epizodu iz petog razreda osnovne škole, kada sam , kao odličan učenik sa primernim vladanjem odabran da, na lokalnoj proslavi Dana mladosti, nosim Titovu štafetu. Te, 1969 godine, bilo je prilično napeto u tadašnjoj nomenklaturi vlasti: studentski nemiri iz prethodne godine i posledično preispitivanje socijalističkih vrednosti doveli su do međusobne podozrivosti članova Saveza komunista pa su svi tražili dokaze o pravovernosti, o čemu jedan desetogodišnji dečak poput mene nije imao pojma. Zato nisam razmišljao o reperkusijama mog odbijanja da nosim štafetu po mene i moju okolinu (pre svega oca, koji je bio član SKJ). Da, baš to sam uradio – odbio da nosim Titovu štafetu, i to čvsto i nepokolebljivo, poput kakvog zadrtog revizioniste reakcionara. Nisu pomogla ni ubeđivanja dobrog profesora srpskog jezika Ištvana Kočiša, mog razrednog starešine, nisu pomogle ni pretnje direktora, ni molbe roditelja – ja sam ostao na svom čvrstom stavu da štafetu neću nositi. Zrenjanin je mala sredina, pa se pročulo o tom incidentu. Tatu su “ribali” na partijskom sastanku, toliko da je morao da posegne za svetlom revolucionarnom prošlošću svoga oca i dede, mamu su popreko gledali u preduzeću u kom je radila, komšije su nas sažaljivo gledale (“Šta im je to trebalo?!?”) ali ja nisam popuštao. Neću pa neću!

Rate this item
(0 votes)

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (34)

Pojavljivanje Spotifaja u regionu je dočekano, ni manje ni više, kao drugi dolazak Isusa Hrista na zemlju, što reče, u mojoj slobodnoj interpretaciji, Sara Renar u svojoj Fejsbuk objavi. Da li njegova pojava zavređuje toliku pažnu i da li su velika očekivanja zaista opravdana? Mišljenja su podeljena, pa nekima hajp oko Spotifaja zaslužuje sprdnju, neki totalno nipodaštavaju značaj njegove pojave, a neki, s druge strane, imaju prevelika očekivanja. Istina se, kao i obično, nalazi između dve krajnosti.

Nije „Spotify“ prva (uslovno rečeno) besplatna platforma za slušanje muziku. Odavno nam je dostupan Youtube, koji nije samo muzička platforma, ali se na njemu mogu naći skoro svi ikad izdati albumi, koji često nisu propisno složeni, nekad su nekompletni, a na platformu ih podiže kako ko stigne, od izdavača i samih umetnika do fanova, pa se naslovi u mnogo slučajeva dupliraju. Dakle, na Jutjubu vlada popriličan haos koji se još uvećava kad uzmemo u obzir algoritam preporuka, koji ume da bude nepredvidljiv. Tu je i „Bandcamp“, platforma za izvođače amatere, poluprofesionalce i, odnedavno, profesionalce (veliki broj nezavisnih izdavača otvorio je svoje „kanale“ na Bandcampu) na koju muzičari „podižu“ svoju muziku. Muzika se može besplatno preslušati, ali se može i kupiti putem softvera za prodaju koji je sastavni deo platforme. Cena može biti i „0“, „koliko daš“ ili koliko odrediš. Prodaje se i „merchandise“ (majice, posteri, stikeri…) tako da uz određeni procenat koji uzima sajt, artist može sa vrlo malo troškova u okviru platforme napraviti svoju malu „online“ prodavnicu.

Tu su i striming servisi kao što su već nekoliko godina u regionu prisutni „Deezer“, i odnedavno prisutni iTunes (od 20.04.2020). „Deezer“ koristim od kad se pojavio kod nas, pre 5-6 godina, pa o njemu mogu više da kažem. Pretplatom na Deezer (koju ja dobijam kao korisnik Telenor paketa mobilne telefonije) na raspolaganju vam je preko 50 miliona numera koje možete slagati u plejliste, puštati pojedinačno, ili kao albume. Postoji i „Deezer Flow“, koji automatski kreira plejlistu po vašim preferencijama (na osnovu žanrova koje izaberete a kasnije i na osnovu onoga što slušate). Jedini je problem što algoritmi bukvalno shvataju vaše unose, pa pošto je moj izbor omiljenih žanrova obuhvatio i folk (mislio sam na američki i engleski) često u svom „flow“u čujem Cecu i Karleušu. Koristim i Spotifaj već duže vreme (ne pitajte kako) pa imam prilično korisničko iskustvo. ITunes nisam koristio, ali od ovih koje jesam, Spotifaj mi se najviše sviđa. Skoro da se nije desilo da nisam našao album koji sam tražio (osim u jednom slučaju – John Hammond Jr./So Many Roads), sve je lepo složeno, po diskografskim izdanjima (albumi, singlovi, EPji), na stranici svakog izvođača najslušanije pesme su na vrhu, kvalitet zvuka je 320 kbps, najbolje što mp3 pruža. Sistem plejlista je vrlo dobro postavljen, pa možete praviti sopstvene, po bilo kom kriterijumu, možete koristiti plejliste drugih korisnika, kao i takozvane uredničke, koje prave urednici poznavaoci žanrova. I sve to besplatno.

Rate this item
(0 votes)

Drugi deo mog obimnog teksta, u kome se bavim istraživanjem kada je nastala prva rok pesma odnosno prvi rok album, sledi u nastavku, a ukoliko već niste prvi deo možete pročitati  OVDE.

Jun 1964. – Decembar 1965. (anti-stav, imidž loših momaka)

Kako se rađao rokenrol: U potrazi za prvom rok pločom

Rate this item
(0 votes)

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (33)

Praistorija roka

Ovoga puta baviću se temom koja je obrađivana hiljadu puta od hiljadu različitih autora, pitanjem svih pitanja kad se o rok muzici radi, a to je pitanje godine rođenja rok muzike. Uobičajeni tok razmišljanja na ovu temu ide putem detekcije prve rokenrol ploče koja je snimljena a to je prvi amalgam belačkog folk/kantrija i crnačkog bluza odsviran tako da se klasična bluz „dvanaestica“ svira brzinom kakvog blugras valsa. Nikada se u toj potrazi ne staje kod priznatih pionira rokenrola Elvisa Preslija, Čak Berija, Džeri Li Luisa, Litl Ričarda, već se kopa dublje, pa se stiže do ritmičnijih pesama žanrova koji su izvori rokenrola, kao što su, kao što već rekoh kantri i bluz ali i gospel, ritam i bluz pa i džez pravci džamp bluz i bugi vugi .

Postoji odlična kompilacija „The First Rock’n’Roll Record“ (3 CDs) koja se bavi temom prvih rokenrol pesama sa informativnim bukletom iz koga ću preneti ključne delove. Osnovna teza pisca teksta Dejva Hendersona, urednika magazina Mojo, je da je rokenrol nastajao postepeno, i kao ideja i kao konkretan žanr pop muzike. Sporadične pojave reči „rock“ i „roll“ na početku prošlog veka u istoj rečenici ili istom tekstu samo su pripremale javnost na ono što će tek uslediti. Te dve reči su bile eufemizmi koji su označavali seksualni čin, pre svega u bluz pesmama (kao u pesmi Triksi Smit iz 1922., „my man rocks me, with one steady roll“). Takođe su označavale i brzi ritam i pojavljivale su se u različitim muzičkim žanrovima, tokom cele prve polovine dvadesetog veka. Dakle, prvo se odomaćio naziv novog muzičkog pravca pa tek onda sam pravac.

Hajde da se podsetimo kako je sve to krenulo. Najjači pojedinačni uticaj svakako je bluz. Još od Čarli Patona i Tampa Reda u dvadesetim godinama dvadesetog veka, preko Roberta Džonsona i Big Džo Tarnera u tridesetim i Ti Boun Vokera, Sister Rozete Tarp i Artura „Big Boj“ Kradapa u četrdesetim polako se oblikovao zvuk koji je vodio ka rokenrolu. Bluzer koji je raščistio startnu ravan bio je Madi Voters, koji je svojim bendom uveo osnovni format rokenrol benda – gitara, bas i bubanj.

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio