Naravno, ima intervjua ovakvih i onakvih – Stakićevi intervjui spadaju u one koji otkrivaju i ono nešto što sagovornik ne želi da prikaže. Dakle, intervjui odabrani za ovu knjigu su svi od reda išli dalje od promotivnih kampanja zastupljenih rokera, neki manje, neki više. Mora se imati u vidu da uopšte nije lako navesti intervjuisanog da kaže nešto više od onog što želi da kaže. Da bi se to dogodilo, mora da postoji međusobno poverenje intervjuiste i intervjuisanog ali i do opuštanja i „dizanja kočnica“ konvencijalnosti, etikecije i nezameranja koje su uvek prisutne. Čak ni Rambo Amadeus i Cane ne kažu baš sve što misle – i oni se uzdržavaju da komentarišu kolege. U Stakićevoj knjizi ipak imamo nekoliko slučajeva da se to dogodilo – neko je kritikovao Plavi Orkestar a neko Bijelo dugme ako se dobro sećam. Više je primera kritike vladajućih režima ali i tu postoji doza opreza kod intervjuisanih – retko ko želi da seče granu na kojoj sedi jer, kao što je dobro poznato, kod nas je mnogo prostora za svirku u državnom vlasništvu (Domovi kulture i drugi), dosta letnjih festivala na otvorenom je delimično ili potpuno dotirano iz lokalnih i republičkog budžeta, a i emitovanje na nacionalnim frekvencijama i posledična isplata tantijema preko SOKOJ-a se ne sme izgubiti iz vida. Zato mi je vrlo hrabro izgledao intervju Radomana Kanjevca koji je Galiju, za koju je pisao tekstove, optužio za političko prostituisanje, i to 1995. godine u jeku vladavine Slobodana Miloševića. Ipak, Kanjevac je, kako sam Stakić u uvodnom tekstu tog intervjua kaže, zamerio Stakiću što je intervjuu imao naslov „Politička prostitucija“ jer jedno je tako nešto reći u tekstu a sasvim drugo staviti to u naslov (što koliko znam radi urednik).

Što se tiče izbora sagovornika može se reći da je vrlo širok, od najvećih zvezda domaćeg pop roka do opskurnih bendova kojih se retko ko seća (ti intervjui su dati u odlomcima u nekoj vrsti fusnota kojima su „prošarani“ veliki intervjui). Intervjui pokrivaju period od 1986. do 2001. kada je Stakić, kako sam kaže, potpuno prestao da se bavi rok novinarstvom. Nabrojaću samo neke od sagovornika, od najvećih kao što su Džoni, Bajaga, Bora, Predin, Vlada, Gile, Cane, Rambo… do onih koji, iz ovih ili onih razloga, nisu napravili velike karijere: Ništa ali logopedi, Novembar, SMF, Voja Vijatov.

Poseban deo knjige nazvan „Saputnici“ sadrži četiri intervjua sa ljudima koji nisu izvođači  ali jesu ili su bili bitan i neodvojiv deo domaće rokenrol scene: Vojislav Kostić Tančić zvani Zubar koji se bavio organizacijom velikih koncerata stranih zvezda kod nas, pokojni Radoman Kanjevac, tekstopisac grupe Galija tokom njihovog najuspešnijeg perioda, koji se od grupe distancirao zbog njihovog približavanja tada vladajućem SPS-u sredinom devedesetih, pokojni Marko Janković, poznati di-džej, radio voditelj i jedan od osnivača Demokratske stranke koji je kasnije politički skrenuo na krajnju desnicu, i Petar Peca Popović, doajen rok novinarstva u nas, jedan od osnivača „Proglasa“, opozicione građanske inicijative koju je osnovala grupa nestranačkih javnih ličnosti 2023. godine. Interesantno je da je član „Proglasa“ još jedan bivši roker, a danas profesor Pravnog fakulteta Miodrag Miško Jovanović iz grupe „Ništa ali logopedi“ čiji je intervju deo ove knjige. Ako izuzmemo prvog pomenutog, ostala trojica iz ovog poglavlja su manje ili više povezani sa politikom tako da ni taj aspekt u Stakićevoj knjizi nije zanemaren.

Kome je, dakle, namenjena ova knjiga? Nikom drugom do ljubiteljima domaćeg roka, bilo da su savremenici dešavanja koja se pominju u intervjuima, ili mladima, koji za neke od tih događaja znaju samo iz priča. Neće ova knjiga promeniti pozicioniranje svakog od aktera scene koje je svako od nas pojedinačno napravio u svojoj glavi ali će nama starijima osvežiti pamćenje a onima mlađima otkriti neke detalje koji će upotpuniti njihovu sliku scene. Interesantno mi je bilo i to kako su neke stvari koje su bile vrlo bitne tih godina danas potpuno irelevantne, kao na primer pojavljivanje na MTV-ju, koji danas više ne postoji kao muzička televizija, ili zastupljenost na programima državne televizije koja je u to vreme, uz štampu, bila glavni kanal za promociju. Danas se promocija radi na Instagramu i Tik-Toku, čak i Fejsbuk je kad se o promociji radi stvar prošlosti.

Knjiga je i svedočanstvo promene poslovnog modela u kojem funkcioniše rok muzika. Došlo je, može se zaključiti čitajući ove intervjue, do veleobrta. Nekada su koncerti (održavani bukvalno u svakom selu) služili za promociju diskografskih izdanja na kojima su se zarađivale pare, dok je danas situacija obrnuta – nove (virtualne) ploče služe da poboljšaju prodaju karata za koncerte koji su glavni izvor zarade. Vinili se štampaju za kolekcionare u malom broju primeraka a kompakt diskovi su na putu da skroz izumru, ako već nisu. Striming jeste novi izvor zarade, ali samo za one sa milionskim pregledima kakvih kod nas, bar u rok muzici, nema mnogo. Čitajući danas te stare intervjue primećujem koliko je truda i sreće trebalo tadašnjim muzičarima da uopšte dođu do diskografskog izdanja, to jest da prođu prepreku urednika u izdavačkim kućama, pa i zvaničnu i nezvaničnu cenzuru, da ne govorimo o težini pristupa profesionalnim studijima za snimanje muzike koji su pretežno bili u državnom vlasništvu pa su se opet pitali urednici, a ako su bili u privatnom vlasništvu, pitali su se poslovično prazni novčanici muzičara. Danas svako relativno lako može u svojoj kući imati profesionalni studio za snimanje kao što svako, baš svako lako može izdati svoju ploču. Može se diskutovati šta je bolje – nova situacija je demokratičnija jer će sigurno biti objavljeno sve što vredi, ali se postavlja pitanje kako u moru ponude uopšte doći do toga što vredi. Ipak su ozloglašeni urednici, uz sve propuste, koliko-toliko odvajali žito od kukolja. Čini mi se da se promenio i uticaj koji muzika ima na mlade ljude i to tako što se smanjio. Tačnije rečeno, muzika je uglavnom, čast izuzecima, izgubila politički naboj i svela se na puku zvučnu kulisu zabave mladih generacija.

Knjiga „Prebojena sećanja“ me je na trenutak vratila u „bolju prošlost“ koja realno možda i nije bolja, ali kad čovek dođe u neke godine, prošlost je uvek bolja od sadašnjosti, ma kakve ta prošlost i sadašnjost stvarno bile. Zato hvala Vladimiru Stakiću što mi je svojom knjigom selektivno osvežio memoriju tako što se, umesto raspadom zemlje, ratovima, inflacijom i nestašicama koji su obeležili drugu polovinu osamdesetih i cele devedesete bavio nečim tako lepim kao što je muzika. Oseća se, naravno, u izjavama muzičara (za)dah tih loših vremena, ali tek iz drugog plana, dovoljno daleko da ne preboji sećanja previše tamnim nijansama. Zato je čitanje bilo prijatno iskustvo.