Kada se iz današnjeg vremena vratim u mislima u to doba mogu reći da sam i tada, početkom osamdesetih, bio svestan postojanja te scene, ali mi se činila previše isključivom pošto je, bar je to bio moj utisak, insistirala na čistunstvu, koje se meni, deklarisanom eklektiku, tada nije baš sviđalo. To nikako ne znači da nisam voleo bluz. Malo sam preturao po svojoj dokumentaciji i pronašao da je prva bluz pesma koju sam imao u svojoj kolekciji bila ista ona koju je pre par godina kao singl izdala Katarina Pejak - „Come Into My Kitchen“ Roberta Džonsona u izvođenju Stiv Miler benda sa albuma „Joker“ koga sam nabavio u nekom komisionu 1974. Dakle, prvo pa muško, mada tada nisam znao da je to pesma legendarnog bluzera jer je na etiketi bila potpisana imenom Woody Payne. Tek nedavno sam saznao da nije greška ili krađa nego da je to Džonsonov pseudonim. Iste godine su u moj posed došla prva dva albuma Allman Brothers Banda  a sa njima i T-Bone Walker, Muddy Waters, Willie Dixon i Blind Willie McTell. Bitan za moje poimanje bluza je bio i album "The Bosses" Kaunt Bejzija i Big Džo Tarnera koji se po svom džez muziciranju razlikovao od rokerskih obrada Delta i Čikago bluza. Posle obrada i džezerskog bluza, sledilo je upoznavanje sa originalima iz Delte, Piedmonta, Čikaga i Teksasa tako da sam u trenutku nastanka beogradske bluz scene bio dosta dobro potkovan. Još jedan razlog što nisam išao na svirke na Mašincu je nemanje odgovarajućeg društva koje bi bilo zainteresovano, a samom mi se nije dalo da idem tamo gde nikog ne poznajem. Oprostite zbog privatizovanja ovog uvoda, ali sam hteo da pokažem da što se bluza tiče nisam baš „pao s Marsa“.

Na početku da kažem da knjiga „Ako volite bluz“ zaista lepo izgleda, u tvrdom je povezu, štampana na kvalitetnom papiru, bogata fotografijama i uz nju je, bar na promociji, išao i dupli CD „BG Blues Arhiv – neobjavljeni snimci 1981 – 2011 koji je izdat te 2011 za izdavačku kuću Vladislava Pejaka „Ideja d.o.o.“. Knjiga je podeljena u dva dela: prvi deo su autobiografski zapisi Vlade Pejaka, čoveka koji je apsolutni poznavalac teme o kojoj piše jer nije bio samo običan učesnik tih događaja već i pokretač, organizator, sponzor pa i,  ne manje bitno, roditelj jedne od najprominentnijih učesnica scene. Figurativno rečeno, uz sve ono što je dao bluzu, dao je i ono najvažnije, sopstvenu ćerku.

Knjiga je pisana kao hronika jednog vremena i jedne scene, pri čemu se Pejak trudio da bude što objektivniji. I uspeo je u tome. Mada je iz teksta vidljivo da je i u toj, kao i u bilo kojoj drugoj zajednici, bilo i nesporazuma, sukoba i razmimoilaženja, Pejak je, čak i kad je bio direktno umešan, uspeo da u tekstu zadrži neutralni pristup, ne preskačući neprijatne epizode. To nam govori kakav je čovek, što nam je njegova supruga u pogovoru i rekla najjednostavnijim rečima – Vlada je pre svega dobar čovek. Iz knjige se jasno vidi da ono što se kolokvijalno naziva „Beogradska bluz scena“ ne odgovara pravom stanju – po gradovima iz kojih dolaze učesnici ta scena je u najmanju ruku srpska mada bi se mogla nazvati i regionalnom. Poenta ove i sličnih scena je stvaranje okruženja koje omogućava opstanak, odnosno funkcionisanje biznis modela od koga učesnici mogu da ostvare određene benefite. Pejak i njegovi prijatelji i saradnici pomenuti u knjizi su uspeli da zaokruže čitav taj koncept samoodrživosti. Vlada je i intuitivno i racionalno, koristeći mozak mašinca učestvovao u stvaranju svega onoga neophodnog da bi se neki muzički pravac mogao nazvati scena. Potrebni su pre svega muzičari koji vole i izvode određenu vrstu muzike, zatim prostori u kojima će se to izvođenje dešavati, potrebni su festivali, mediji koji će pratiti ta dešavanja, specijalizovane radio emisije, izdavačke kuće koje će objavljivati zvučne zapise, kritičari pratioci scene koji će o njoj pisati, potrebni su sponzori i finansijeri, potrebni su (prijateljski) kontakti sa ljudima iz drugih gradova Srbije, susednih i udaljenih zemalja koji su deo tamošnjih sličnih scena radi povezivanja i stvaranja održivog poslovnog okruženja. Vlada Pejak je sve to uspeo da uradi, naravno ne sam. U knjizi jasno ističe da se bez pomoći prijatelja zaljubljenika u bluz veliki deo opisanih događaja prosto ne bi dogodio.

Ono što mene najviše impresionira je trajanje te scene sada već skoro 50 godina što znači da su, kad su se osnivači zbog poodmaklih godina smanjili svoje aktivnosti, neki drugi, mladi ljudi nastavili tamo gde su ovi stali pa tako danas imamo klub „Bluz i pivo“ umesto Mašinca i svih ostalih prostora korišćenih u međuvremenu, umesto Zore Vitas imamo Katarinu Pejak  ali i još uvek maloletnu Katarinu Pivnički koja će, sudeći po onome što je pokazala do za kratko vreme otkad se pojavila, nastaviti tamo gde su prethodnici stali. Drago mi je zbog bluz scene koja će opstati, jer slična, amerikana scena nastala u Beogradu dvehiljadedesetih godina je trajala nepunih deset godina mada je i ona imala svog Vladu Pejaka u liku Ivana Lončarevića. I „amerikanci“ su imali kompletan samoodrživi eko sistem osim možda najbitnijeg dela – mesta gde bi se kontinuirano održavale svirke kao što su to uvek imali pripadnici bluz scene. Tek tada bi svirke i kakvi-takvi prihodi bili redovni, uzajamna veza muzičara iz različitih bendova bila jača, prekomponovanje bendova takođe (pogledajte samo spisak članova Di Luna Bluz Benda, na kome je, ako sam dobro prebrojao, čak 83 (?!?) muzičara koji su prošli kroz bend) a to sve produžava život jedne scene. Čak ni pevanje na engleskom nije uspelo da je uništi, mada je to kod naših i regionalnih muzičkih kritičara srednje struje neoprostiv greh. Pominje i Pejak u knjizi jednu izjavu Pece Popovića u tom pravcu. Neće oni direktno napadati pevanje na engleskom, ali grupe koje se u Srbiji usude na takvo što, osuđene su na život u limbu nepripadanja ni tamo ni ovde.

Naročito interesantan, iz vrlo ličnih razloga, mi je bio deo koji je prikazao karijeru njegove kćerke Katarine Pejak. Vladislav je taj deo priče uspeo da ispriča objektivno, mada ne bez emocija. Nije mali problem pisati o nekom s kim ste u bliskim rodbinskim vezama jer čitaoci uvek mogu pomisliti da ste pristrasni pa se, hteli ne hteli, uključi autocenzura. Čini mi se da bi, da je neko drugi pisao o Katarini, pohvale njenoj muzici bile veće, što govori da je Vlada Pejak čovek koji ima meru.

Priloženi dupli CD „BG Blues Arhiv“ je zanimljivo svedočanstvo za istoriju beogradske bluz scene ali i više od toga. CD je i svedočanstvo izvođačkog, pa i autorskog kvaliteta domaćih bluzera. Snimci su napravljeni u rasponu od 1981 do 2008 godine, uglavnom su obrade bluz klasika, ali ima i originala Blues Quinteta, Ljubomira Mijalkovića, Dragoljuba Crnčevića, Vitomira Radenovića, Pere Džoa i Gorana Stojkovića, čak je jedna na srpskom jeziku, autora Vojislava Pantića i Nenada Stankovića. Nadam se da će CD ići uz knjigu i posle promocije, jer je najbolja ilustracija onoga o čemu Vladislav Pejak piše.

Preporučujem ovu knjigu čak i površnim ljubiteljima bluza, pa i onima koji to nisu, jer Vladislav Pejak svojim nenametljivim, nepretencioznim pisanjem znalački vraća u život izbledele uspomene iz mladosti mnogih generacija stasalih u ovom gradu. A za bluz zajednicu to je kapitalno delo koje se prosto mora imati, i zbog priče o bluz sceni iz pera nekoga ko je tu scenu bukvalno živeo ali i zbog spiska bendova na kraju knjige koji je od istorijskog značaja.  Ovaj, kako sam ga nazvao, beogradski bluz bedeker će ubuduće biti polazna tačka svake priče o bluzu u Beogradu i šire, u regionu. Zato ga nabavite što pre.