Prvi koncert, održan u Zappa bazi, je bio pravi rok koncert, sa ozvučenjem na maksimumu, sa raspoloženom publikom koja je, bez obzira na remetilački faktor oličen u barskim visokim stolovima raspoređenim po celom prostoru, uživala u svakom trenutku, uz ples i pevanje pesama iz svog glasa. Oxajo je izveo svoj standardni repertoar koji sačinjavaju pesme sa tog famoznog još uvek neobjavljenog prvog albuma, ali i nekoliko pesama sa drugog na kome se uveliko radi. Pozajmljuje se tu-i-tamo iz pesmarice Stray Dogga, pa Oxajo najčešće otvara svoj koncept sa Dukatovim solo izvođenjem pesme „Ružno jutro“ koja je u stvari prepev njegove Stray Dogg numere „Ugly Morning“ sa albuma „Fire’s Never Wrong“. Najbolji odziv su naravno imale već objavljene pesme, s tim da „Put“, „Sijam“ i „MaMa“ publika peva od početka do kraja. Obrada Senidina pesme „Zauvek“ koja zvuči kao Oxajo pesma takođe je dobro prošla, a tek će biti objavljena kao „Live“ singl. Bis već po tradiciji bira publika, a to su one tri već navedene pesme  koje smo čuli po drugi put.

Sedam dana kasnije, u četvrtak 21.05. održan je koncert u Radionici integracije, novom prostoru čiji je upravnik (i vlasnik?) Miki Manojlović, u Savskoj ulici broj 9. Otvoren je krajem prošle godine i u njemu su se održavale pozorišne predstave, a ovo je bio, koliko znam, prvi rok koncert . Doduše u izmenjenoj formi, pošto je to bilo svojevrsno muzičko-scensko delo u okviru koga je grupa Oxajo izvodila svoje pesme. Sam prostor je kružnog oblika, sa parterom i galerijom koja ne čini pun krug, već tri četvrtine. Sedišta za publiku su bila postavljena u krug oko centralnog prostora u kome su se nalazili članovi benda, njih četvorica, okrenuti licem u lice jedni prema drugima, bez bine, u nivou publike. Takav je bio setup, s tim što su tokom predstave (jer to je ipak bila neka vrsta predstave) deo te slike postajale i plesačice iz „Dance Factory“-ja koje su se pojavljivale i nestajale  kroz vrlo upečatljivu koreografiju za koju se ne bi ni znalo da je koreografija (ili spontano dešavanje u publici) da se nisu međusobno osvetljavale reflektorima praveći svojim telima i gestovima spektakularni miks scenskog pokreta i svetlosnih efekata koji je uz zvuk koji je dolazio od benda činio haotično skladnu celinu. Draperije koje su se skoro do poda spuštale sa plafona visokog šest metara a na kojima su projektovani snimci benda i svetlosni efekti dopunjavale su sliku kontrolisanog haosa u koji se uključivala i publčika svojim spontanim akcijama. Sve se odvijalo po scenariju koji je napisao Miroslav Sretenović koji svoje umetničke projekte radi pod imenom Izvanredni Bob, čovek obično zadužen samo za svetla. Ovoga puta je Bob otišao korak dalje - napisao je kratke tekstove inspirisane svakom od pesama sa plejliste Oxaja koje je profesionalni glumac (oprostiće mi što nisam saznao ime) snimio pre koncerta, a koje su emitovane pre nego što bend krene da ih svira. Dakle, situacija je sledeća: u potpunom mraku sa savršenog ozvučenja čuje se glas glumca koji govori te tekstove, počinje svirka i svetlosni efekti, pa ulaze (ili ne ulaze, kako u kojoj pesmi) plesačice i negde na vrhuncu svake pesme i ti zvučno-svetlosni efekti dostižu vrhunac, kao i reakcija publike. Oxajo je svirao ovoga puta nešto izmenjen set, pa je u programu našla mesta i jedna balada posvećena nedavno preminulim bliskim ljudima iz najužeg kruga benda Oxajo, što je rasplakalo pola publike. Bila je bar još jedna sasvim nova pesma koju sam i ja prvi put čuo, i još jedna balada iz predstave „Kosovski ciklus“ za koju su muziku radili Dukat i Marko Ignjatović iz Stray Dogga. Završilo se pesmom „Čovek“ koju su ispratili svi prisutni horskim pevanjem i to je bio kraj. Nikakav bis nije bio predviđen niti bi imalo smisla izvoditi išta posle te završne pesme koja je na prirodan način zaokružila ovo muzičko-scensko delo. Nisam rekao da sam tekstove koje je Izvanredni Bob napisao doživeo kao indirektnu podršku građansko-studentskim protestima koji se preko godinu dana dešavaju u Srbiji. Nije u tim tekstovima bilo direktnog pomena tih događaja, ali je svima bilo više nego očigledno u kom pravcu su usmereni. Moram da kažem da ovakvom nečemu nikad nisam prisustvovao, barem ne kad je u pitanju rok grupa. Da ne kažete da sam pristrasan, neki prisutni su bili još euforičniji. Bilo je i izjava tipa: ovo je najbolji koncert kome sam ikada prisustvovala, i to od osobe kaja je bila na mnogim koncertima i nije u rodbinskim vezama sa akterima. Dakle, jedan nesvakidašnji događaj koji bi trebalo da se ponovi ako je ikako moguće, jer šteta je da to ostane tajna tih sto pedeset ljudi koji su imali sreću da prisustvuju.

Treći nastup, održan četvrtog četvrtka u maju u Kvaki 22, andergraund klubu u Ruzveltovoj 39 u Beogradu pred oko 150 ljudi bio je različit od prva dva tako da smo grupu Oxajo mogli čuti u ogoljenom akustičnom izdanju. To su bile manje-više iste pesme koje su se mogle čuti na prethodna dva koncerta, ali ovoga puta svirane na akustičnim gitarama (utaknutim u struju, da ne bude zabune) Daria, Marka Vlajka i Dukata uz dva prateća ženska vokala s tim da je Ana iz Stray Dogga svirala i klavijature, a Marko Ajko je bio za bubnjevima. Matrica za razliku od prethodna dva nastupa nije bilo. Dakle, skeptici su se uverili da može i bez matrica. Jeste zvuk malo tanji, jer čuješ samo ono što ovi na sceni odsviraju, nema studijskih kerefeka ali je zato hor iz publike bio vrlo glasan i učestvovao je na skoro svakoj pesmi. Oduvek sam voleo da odem u Kvaku 22, ma ko da nastupa, jer Kvaka 22 je jedan od onih klubova koji ima svoju publiku i poseban štimung pa je boravak uvek prijatan. Tome doprinosi i velika terasa za provetravanje pre i posle koncerta.

Beogradska mini turneja Oxaja je ne samo po mojoj oceni bila veoma uspešna, i komercijalno i umetnički. Svaka od svirki je imala jasnu koncepciju koja je uspešno sprovedena do kraja. Moram priznati da sam se bojao da će se sve to što je planirano svesti na tri svirke na tri različita mesta ali bilo je sasvim suprotno. Svaka pojedinačna svirka je bila događaj za sebe vredan posete, što je svojim postovima na Instagramu posvedočila Genijalna Gaja koja je veliki fan Oxaja i koja je jedna od onih koji su bili na sva tri nastupa. Nije to bio lak zadatak ako se zna da su cene ulaznica za svaku svirku bile 2500-3000 dinara, a spisak kratak. Podatak da su sve tri svirke bile rasprodate nekoliko dana pre koncerta govori o popularnosti Oxaja ali i o tome da su svirke u Beogradu sve posećenije. Razlog je verovatno to što ljudi najzad imaju šta da slušaju. Nedavno je Buč Kesidi imao sedam uzastopnih svirki u Zapa bazi, KoiKoi je imao rasprodan koncert u Hangaru, Kralj Čačka u Kombank dvorani, Mitsko Biće u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić”, Vizelj može bez problema da popuni bilo koji prostor koji je na raspolaganju - scena je mnogo življa nego što je bila pre nekoliko godina. Nešto se događa, možda ima razloga za optimizam…