Margo Price - Days Of Unrest

O ovom (mini) albumu koji traje manje od 30 minuta pišem da bih nahranio sujetu i potvrdio ono što sam napisao u recenziji njenog prethodnog albuma da je odabrala pravi put time što se vratila kantriju. Ovaj je dokaz da ne samo da se vratila, već kopa dublje da otkrije uticaje iz formativnih godina. Teksaški koreni bez onih korenskih grana koje vode ka Meksiku nisu potpuni, pa tako Margo sasvim očekivano otvara ovu priču baš takvim feelingom: instrumental „San Marcos“ koji se ponavlja još dva puta tokom trajanja ploče je samo uvod u staru meksikansku dečju pesmu – uspavanku „De Colores“ koju izvodi u pratnji „Memphis Marichi“ benda. „Deportee (Plane Wreck at Los Gatos)“ je logičan nastavak u kome se sasvim logično pojavljuje Džoan Baez. Ta pesma Vudija Gatrija je jedna od najpoznatijih i najdirljivijih protestnih pesama ikad napisanih. Gatri je tekst napisao povodom smrti 32. osobe u avionskoj nesreći u blizini Fresna u Kaliforniji, četiri  Amerikanca, članova posade, i 28 meksičkih radnika „na crno“ koji su tim avionom trebali biti deportovani u Meksiko. Poginuli Amerikanci su u New York Timesu navedeni pod punim imenom i prezimenom, dok su poginuli Meksikanci označeni samo kao „deportovani“. Na tu nepravdu je reagovao Vudi Gatri, a i na činjenicu da su meksički radnici bili dobrodošli kad je trebalo raditi najteže poslove, a kad više nije bilo potrebe za njihovim radom, tretirani su kao kriminalci. Vudi je, inače, napisao tekst te pesme odmah posle nesreće 1948. godine, dok je muziku napisao Martin Hofman desetak godina kasnije. Prvi je pesmu izveo koliko ja znam Pit Siger krajem pedesetih. Do danas, skoro svi od mojih muzičkih favorita su je izvodili: Bob Dilan, Brus Springstin, Džoni Mitčel, Džoni Keš, Doli Parton… Margo može biti srećna što je ušla u taj krug. Za sada je još daleko od centra, ali, ko zna!

.

„Oval Room“ je pesma Blejza Folija, legendarnog teksaškog trubadura, koja, već iz naslova je kristalno jasno, govori o američkom predsedniku. Ne znam koji je bio aktuelan kad je Foli pesmu napisao ali nije ni važno, svi su oni manje-više isti, bahati i neosetljivi na muke običnog sveta. „Long Haired Girl“ Čarlija Danijelsa je ona vrsta južnjačkog bugija koja je bliska ljubiteljima hard roka što znači da nije toliko bliska meni ali se sasvim lepo uklapa u ovu protestno intoniranu ploču. Buntovni duh i nepristajanje demonstrira u pesmi „Can’t Stand Still“ koja nas uvodi u još jednu pobunjeničku, Dilanovu „Maggie’s Farm“ posle koje i onaj ko najteže kapira mora da shvati da se radi o vrlo ličnoj borbi Margo Prajs za nezavisnost i nepristajanje na determinante savremenog sveta, Nepristajanje na njihovu igru. Što bi rek’o jedan od autora koje je Margo obradila: neću da budem pion u njihovoj igri.

Ocena: 8,25/10

---

Grey DeLisle & Les Greene - Grey & Greene

Album ima double-bill koncept – Grej Delajl i Les Grin su podelili ovaj album na fifti-fifti. Pola pesama izvodi Grej pola Les a ima i jedna zajednička, obrada „You’re The One That I Want“ koju su izveli Olivija Njutn-Džon i Džon Travolta u filmu „Grease“. Koliko sam uspeo dda shvatim, saradnja Grej i Lesa je počela radom na božićnom singlu „I Don’t Want Nothing“ koji se ne nalazi na albumu. Les je inače poznat po učešću u Baz Lurmanovom remek-delu „Elvis“ gde je dao glas Littl Ričardu. Album „Grey & Greene“ je kako god okreneš retro album koji nas vraća u stara bolja vremena. Grej Delajl vuče na kantri, Les Grin vuče na soul, što odmah budi asocijaciju na onu staru kompilaciju iz osamdesetih na kojoj su kantri pevači pevali soul a soul pevači kantri, a to nas navodi na zaključak da ta dva muzička žanra i nisu toliko različita kao što bi se na prvi pogled reklo. Na ovom albumu svako je ostao u svom zabranu, samo što je Grej DeLajl pokazala da može da napiše odlične soul pesme sa svim tim retro vajbom koji ih prati. Les Grin ih je izveo sa strašću kojom su se odlikovali stari soul majstori kao Vilson Piket, Solomon Burk, Al Grin pa i Otis Reding. Sve pesme je komponovala DeLajlova što samo pokazuje koliki je ona talenat, na žalost kasno procvetali. Međutim, ključni čovek odgovoran za to što ovaj album zvuči tako kako zvuči je Džejms Intveld, koji je potpisan kao producent, koautor tri pesme i koji je odsvirao skoro sve instrumente na ploči. Nije on novo ime i kad vam kažem s kim se u prošlosti sarađivao biće vam jasno zašto sam se odmah „primio“ na ovu ploču. Naime, Intveld je svirao u grupi The Blasters Dejva i Fila Alvina, kao i sa Džonom Fogertijem iz Kridensa. Sarađivao je i na albumu Karle Olson „Have Harmony, Will Travel“ iz 2013.  Čuje se to i te kako, čuje se kao zvuk pravovernog rokenrola koji se ne da falsifikovati. Ili ga imaš, ili ga nemaš! Najbolje se to može osetiti već na samom otvaranju ploče, na rokabili numeri „Homewracker“ koja odmah obara s nogu. Les Grin je generalno bio zadužen za brže stvari, Grej za balade, od kojih bih izdvojio pesmu „Mariposa“. Ako tražite nešto novo, slobodno preskočite album „Grey & Greene“ ali ako hoćete da doživite flashback u neka bolja vremena, lako ćete prepoznati da vas Grej, Les i Džejms Intveld vode upravo tamo!

Ocena: 8.15/10

.

Bella White - A Sign In The Weather

Kad neko navede da su joj uticaji Hejzel Dikens, Džilijen Velč i Džoni Mičel prosto morate da obratite pažnju ako ste osoba sa sličnim ukusom kao što je moj. Već sa prvom pesmom me je osvojila – „Trouble“ je vrlo rootsie sa izuzetkom onog snare doboša koji se non-stop čuje (i uopšte ne smeta, naprotiv). Glas Bele Vajt je ono što odaje njene bluegrass uticaje koje je dobila od oca poreklom iz Virdžinije. Dvadesetšestogodišnja Kanađanka iz Kalgarija dakle nije u bluegrass upala slučajno što se i vidi. Njen bluegrass vajb je sasvim autentičan iako se mora reći da je njena muzika šira od tog jednog pravca. Tematski je introspektivnija, muzički raznovrsnija, sa elementima folka iz Apalačkih planina ali i sa jakim Americana određenjem. Album je više Belina emotivna reakcija na bolni raskid toksične veze nego što je komentar na njeno preseljenje iz hladnog Vankuvera u topli Nju Orleans. Preseljenje koje je, sudeći po muzici išlo preko Laurel Canyona. Možda je malo iznenađenje izbor Nju Orleansa umesto istočnog Nešvila, ali je razumljiv i opravdan njen izbor imajući u vidu nedobrodošlu uniformisanost nešvilske kantri scene. Ovako, okružena Cajun muzikom, sasvim sigurno će dobiti na raznovrsnosti, čak i ako ne radi svesno na implementaciji tog žanra u svoju muziku. Pesme koje su mi se najviše svidele su već pomenuta „Trouble“, „Little Things“ i „Pink Living Room“ ali ni ostale ne zaostaju mnogo, naročito „Dream Song“. Portal „No Depression“ je ovaj album izabrao među pet najboljih u prvoj polovini godine a ni ja nisam daleko od takvog rešenja. Možda ocena malo i poraste do kraja godine i do konačne liste.

Ocena: 8.13/10

.

Thomas Csorba - Tender Country

Tomas je Teksašanin iz Hjustona sa prebivalištem u Dalasu, to je fakat, a ja sam bez ikakvih dokaza ipak ubeđen da je mađarskog porekla. Imao sam druga u Zrenjaninu koji se zvao Čorba Mihalj (Csorba se pisalo) pa po toj analogiji zaključujem. I ako sam u pravu, to se u muzici ovog momka ne čuje – Teksas je ono što izbija iz svake note koju odsvira i otpeva. Teksas i samo Teksas. Verovatno su preterana poređenja sa Taunsom  Van Zantom i Gajom Klarkom ali se svakako čuju uticaji i jednog i drugog, što je najveći mogući kompliment. Ta dvojica su, to znate, među nekoliko najvećih singer/songrajtera ikada. Tomas Sorba je ipak nekako mekši, ne samo u načinu pevanja, već i tekstualno – nemaju njegovi tekstovi onu oštricu koju imaju tekstovi njegovih uzora. To ne znači da ih neće imati – ovo je Čorbin treći album a pošto ima tek dvadeset i osam godina, možemo od njega očekivati dosta toga. Već sada su mu tekstovi duhoviti sa dozom samoironije, kao na primer „The Big Time“ koji govori o povratku u Teksas na lovorikama slave tog jednoig jedinog hita napravljenog u Nešvilu, ili „Homemade Margaritas“ u kome se miri sa novom situacijom u kojoj se našao – mirnim porodičnim životom. Što se muzike tiče kombinacija kantrija, folka i amerikane u današnje vreme nije tako retka među mladim američkim autorima s tim što kod Čorbe ipak preovlađuje kantri sa redovnim učešćem slajd gitare. Nije album slučajno nazvan „Tender Counrty“ jer ukupni ugođaj je baš takav – dominira nežnost i nekakav mir kojim naprosto zagrli slušaoca. Još će se čuti za njega.

Ocena: 8.13/10

.

Kiki Cavazos - Goodbye Blues

Ako ste tražili naslednika Vudija Gatrija a Džesi Vels vam je previše naporan sa svojom hiperprodukcijom (mada je i Gatri bio hiperproduktivan) i direktnošću (mada je i Gatri bio direktan!), evo vam ženske, delikatnije verzije. Nije doduše Kiki socijalno angažovana a još manje politički, ali jeste po vokaciji lutalica. E, sad, i među lutalicama ima razlike. Dok je Vudi Gatri bio „hobo“ (lutalica u potrazi za poslom) Kiki bi pre bila „tramp“ (lutalica koja je spremna da radi samo u krajnjoj nuždi) dakle lutalica kojoj je svrha lutanje kao takvo, tokom koga će se baviti razmišljanjem, da ne kažem filozofiranjem. Njene misli su na „Goodbye Blues“ uglavnom usmerene na pitanja vezana za emotivne veze ali i na uopštena razmišljanja o čovekovoj egzistenciji, prolaznosti ali i večnosti. Još jedna poveznica sa Vudijem Gatrijem je učešće na Newport Folk Festivalu koji svoje postojanje zasniva na njegovom legatu, mada Vudi na njemu nikad nije nastupao (1959, kad je festival osnovan, već je bio ozbiljno bolestan). Kikin itinerer je ozbiljan, čak i kad se poredi sa Gatrijevim. Rođena u Montani, kao devojčica je sa ocem drvosečom obilazila sevorozapadne delove SAD, da bi sa 16 pobegla od kuće na Aljasku, pa odatle što bi rekli „all the way down to Mexico“. Šta je bilo posle, ne znam detaljno, ali znam da je završila u Nju Orleansu, gde je i snimila ovaj muzički svedeni ali zato tekstualno duboki album. Putevi koji vode kući koja ne znamo gde je, prašina na našim čizmama koja govori o pređenoj kilometraži, priroda koja nas okružuje koja postoji i postojaće i individua koja se u svemu tome snalazi kako može i kako mora. To je poruka Kiki Kavazos ili je samo ja tako shvatam.

Ocena: 8.12/10

Ostali:

Jack White - Frozen Charlotte (rock 8,18/10); Aldous Harding - Train On The Island (indie folk 8,13/10); Allison Russell - In the Hour of Chaos (indie folk 8,13/10); Haylie Davis - Wandering Star (country 8,12/10); Fruit Bats - The Landfill (indie folk 8,10/10); The Rolling Stones - Foreign Tongues (rock 8,10/10); Alela Diane - Who's Keeping Time? (folk 8,09/10); Johnny Blue Skies - Mutiny After Midnight (country 8,08/10); Benjamin Tod - Vengeance and Grace (country 8,07/10); Josiah and the Bonnevilles - As Is (indie folk 8,05/10); American Aquarium - New Ways To Loose (country 8,02/10); Amanda Show - Rhythm Of My Roots (country 8,00/10); Madonna - Confessions II (pop 8,00/10); Vincent Neil Emerson - Blue Stars (country 7,95/10); Andrew Sa - American Rough (indie folk 7,92/10); Jesse Welles - Masks Off (folk 7,92/10); Jon Spencer - Songs Of Personal Loss And Protest (rock 7,90/10); Joshua Burnside - It's Not Going To Be Okey (folk 7,87/10); Jasper Lindell – Royal (soul 7,85/10); Emily Nenni - Movin' Shoes (country 7,85/10); Guided By Voices - Crawlspace of the Pantheon (indie rock 7,84/10); Caleb Caudle - Heavy Thrill (country 7,84/10); Tift Merritt – Sugar (country 7,83/10); Ashley McBride – Wild (country 7,83/10); Low Cut Connie - Living in the USA (rock 7,82/10); Sam Morrow - Southern Boogie (rock 7,80/10); Suki Waterhouse – Loveland (pop 7,76/10); Jason Aldean - Songs About Us (country 7,75/10); Emily Portman - Dominion Of Spells (folk 7,73/10); India Ramey - Villain Era (country 7,60/10).

Domaći albumi:

Ivan Škrabe i Mehmed Begić – Tajni akord

Posle albuma Miloša Zupca evo još jednog koga nam daruju pesnici. Ivan Škrabe i Mehmed Begić potpisuju „Tajni akord“. Govorne delove pesama je napisao Begić, pevane delove Škrabe, muziku Škrabe. Suvoparan i hladan je ovaj početak teksta koji bi trebalo da opiše jedan topao album, topao da topliji ne može da bude. Posvećen bit generaciji, Keruakovom „On the Road“ romanu, i nadasve slobodi kao takvoj, koja u ovom svetu (i svakom drugom svetu) postaje nedostižni ideal. Različiti su načini borbe za slobodu tih besprizornih bitnika kojima ništa nije bilo sveto i naših pesnika Begića i Škrabea. Prvi su se za nju borili kršeći tabue, provocirajući i odričući se moralnih kodeksa, dok se ovi naši za slobodu bore nežnošću i oslobođenom emocijom. Teško mi je reći koji je od ta dva načina subverzivniji. Najbliže istini bi bilo reći da je svaki bio najsubverzivniji u svom vremenu. Srce ovog albuma je, ako se ja pitam, izvanredno lepa pesma „Starom navikom da lutam“ koja svojom lepotom tera suze na oči. Već uvodni rečitativ nas uvodi u tu priču o ljubavi koja je sveprisutna ali ipak nekako izmiče. Kad recitovanje pređe u pevanje Škrabea i Katarine Juvančić koja ga prati, pesma dobija metafizičku dimenziju beskrajne lepote. Njihovo slaganje glasova, gitara koja rastače akorde i reči koje su složene tako da je teško uspostaviti logiku tih stihova ali zato nose duplu dozu topline i neuhvatljivosti karakteristične za ljubav koju opisuju. Takav savršen sklad teme, muzike, teksta i ugođaja davno nisam video na našoj sceni. Ostale pesme su mi za nijansu manje drage u odnosu na ovu ali bi bio zločin ne pomenuti bar neke od njih. Prvo, Begićev tekst „Budni i ludi“ koji je uglazbio Škrabe, zatim introspektivnu „Sin čudnog puta“, i naravno završnu „Sedam“ koja peva o gitari dok se u pozadini čuje truba u kojoj smo najzad čuli taj „tajni akord“ ili bar mislimo da smo čuli. Teško je tumačiti pesnike pa zato to i ne činim već sa ovom i svim drugim pesmama u ovoj knjizi poezije zaogrnutoj muzikom komuniciram na nivou osećanja. Tako je sigurnije da neću pogrešiti.

Ocena: 8.34/10

.

Porto Morto – Minimum

Moram priznati da o grupi Porto Morto ne znam skoro ništa. Jesam me na nekom od Indirekt showcase festivala pokojni Dejan Bošković upoznao sa jednom od članova grupe ali na koncert u Elektropioniru nisam otišao jer sam prethodno obećao Dimitriju Dimitrijeviću da ću doći na njegovu svirku na Spratu. U stvari stigao sam na sam kraj da čujem samo nekoliko završnih taktova i aplauz oduševljene publike. Obećao sam sam sebi da ću se pozabaviti njima što pre budem mogao, ali evo, tek sad, posle mnogo godina stigoše na moju plejlistu. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, jer ne pratim baš taj segment domaće indie rock scene, ali mi se čini da su Porto Morto vrlo autentični i vrlo originalni u onome što rade. Impresionira me njihova studioznost – svaki segment jednog muzičkog proizvoda je ispoštovan do detalja što govori o krajnje profesionalnom pristupu. Nema kod njih improvizacija, štapa i kanapa i sličnih balkanskih pomagala. Sve što rade, rade pedantno, studiozno i profesionalno. Verovatno je zato ta pauza od pet godina između njihovog prethodnog i novog albuma „Minimum“. Dakle, ta njihova posebnost me je, ne baš sasvim spontano, podsetila na grupu Sparks Rona i Rasela Mila. Kažem ne baš spontano jer sam dokumentarac „The Sparks Brothers“ iz 2021 o grupi Sparks gledao istog dana kad sam prvi put preko Spotifaja pustio album „Minimum“. Sličan je koncept (ali samo koncept, ne i muzike!) koji koriste obe grupe a on je jednostavan – spajamo nespojivo, dakle očekujte neočekivano!

Da bih postigao pun ugođaj pri slušanju isključio sam svoje vintage zvučnike koji najbolje reprodukuju zvuke iz srednjeg spektra i uključio kompjuterske 2.1 zvučnike koji ističu basove i visoke tonove i tek tada se ploča potpuno otvorila u svoj svojoj zvučnoj raskoši. Još kad je Cane krenuo sa svojom recitacijom u pesmi „Refleks“ koja otvara album bilo mi je jasno da ćemo do kraja svašta čuti. Tako je i bilo. Davorin Bogović i Bojana Vunturišević su gosti koji dolaze iz mog sveta (uslovno rečeno) a Teta Liza I Hiljson Mandela iz nekih drugih o kojima nemam pojma, ali svi se oni, ma koliko različiti, savršeno uklapaju u svet u kome vlada Porto Morto. To je pop muzika dvadeset i prvog veka eklektična do krajnjih granica, prepuna citata i posveta, čija je jedina konstanta dinamika dešavanja – nema i ne sme da bude praznog hoda niti pada intenziteta zvučnog udara. Pesme su takve da se u svakom trenutku događa nešto što se nekoliko trenutaka ranije nije događalo, a vrlo često se događa nekoliko stvari u isto vreme. Jedini problem koji sam ja imao je trajanje ovog intenzivnog udara na čula od skoro sat vremena, a teško je toliko dugo držati pažnju koju ova ploča zahteva. Ipak, kad se podvuče crta, što se vašeg recenzenta tiče nije loše za mentalno zdravlje izaći iz svoje zone komfora u nepoznatu teritoriju a još je lepše kad se sa tog izleta čovek vrati živ i zdrav, i dobro raspoložen.

Ocena: 8.21/10