Na teritoriji na kojoj se prostirala Jugoslavija, u novonastalim državama, situacija se dodatno komplikuje eksplicitno političkim kriterijumom nacionalne ispravnosti. Ja kao Srbin ne bih trebao da slušam Vice Vukova ili Mišu Kovača ili on kao Hrvat ne bi trebalo da sluša Olivera Mandića ili Boru Đorđevića na primer. Ili bilo koga drugog ko nije eksplicitni protivnik matičnog režima (Balašević je OK, Bajaga već može biti sporan!?!). Tu nas politika direktno tera u ilegalu, nekog više, nekog manje. U Srbiji su radio talasi pa i TV u manjoj meri sve vreme bili otvoreni za izvođače iz Hrvatske (osim onih koji su eksplicitno podržavali njihove vlasti) a o koncertima da i ne govorimo. Jedino se Dino Merlin iz BiH svaki put pred svoje koncerte u Areni (koja je svaki put višekratno rasprodata)  provlači kroz blato u tabloidima zbog neke njegove davne izjave (stvarne ili izmišljene). Za Hrvatsku ne znam pouzdano, ali mi se čini da se na radio talasima i TV-u retko mogu čuti i videti izvođači iz Srbije (osim pomenutog Balaševića) ali za koncerte uglavnom nema problema osim za one koji su na crnoj listi branitelja ili prvoboraca Domovinskog rata ako više volite. Mada je i to relativno, bar ako je suditi po onome što je Igor Čoko, rođeni Kninjanin, napisao na Fejsbuku, kako je pre par godina bio u rodnom gradu i iz kafane dobrano ukrašene nacionalnim hrvatskim obeležjima koja se nalazila preko puta njegovog prenoćišta, celu noć slušao Baju Malog Knindžu, Cecu, Brenu i ostale srpske „kulturne ikone“ (ovo pišem po sećanju, možda Čoko nekoga od ovih i nije pomenuo). Dakle, ni najdesnijim Hrvatima nije strano povremeno opuštanje uz „cajke“ kako oni zovu srpske „narodnjake“. Setimo se i onih proslava poslednjeg dana srednje škole kad se svako malo pojavi snimak hrvatskih maturanata koji igraju užičko kolo. Ne bih se iznenadio ni ako srpski nacionalisti krišom slušaju Tompsona (Marka Perkovića). Ti ljudi se međusobno vrlo dobro razumeju pa i poštuju na neki način.

Postoje dakle te „podzemne“ veze između običnog naroda u regiji/regionu koje Prijovićku dovedu u zagrebačku a Gibbonija u beogradsku Arenu. Koliko god se političari trudili da nas razdvoje, to ide teško, jer postoji nešto što nas spaja, a to je taj četvoroimeni jezik koga zovemo „naš jezik“. I sve dok su četiri varijante tog našeg jed(i)nog jezika dovoljno slične da možemo da komuniciramo, prostor na kome živimo biće jedinstven kulturni prostor. I subkulturni, i kontrakulturni. Zato „slučaj Prijović“ ne treba da nas previše čudi. Posebno što se žena u intervjuima koje sam gledao pristojno ponaša, nikoga ne vređa, uz to odrasla je u Belom Manastiru kako sama kaže, i Hrvatsku ne doživljava kao stranu zemlju. Što se mog odnosa prema  Prijovićki tiče, znam je samo preko naslovnih stranica tabloida kao snaju Bobe Živojinovića i Lepe Brene, i suprugu Filipa Živojinovića koga slučajno znam iz vremena kad su se moj sin i on sretali po juniorskim teniskim turnirima (fini dečko je bio). Tokom pisanja ovog teksta morao sam i da čujem neke od njenih pesama (baš sam se pitao…op. ur.) i mogu reći samo da neobično podseća, i glasom i stasom, na Breninu glavnu konkurentkinju -Cecu Ražnatović (o da, čini se čak da je kopira u mnogo čemu- op.ur.) . Mada po izjavama datim hrvatskim medijima uopšte ne liči (citiram po sećanju): Ne slažem se da me zovete „srpska pevačica“ jer ja sam pevačica svih, uostalom odrasla sam u Hrvatskoj.  Kada su je sa srpske strane na društvenim mrežama i u tabloidima žestoko napali zbog ove izjave izdala je saopštenje u kome kaže da, pošto vodi poreklo iz Srbije, Hrvatske i BiH, u svim trima državama se oseća kao kod kuće i da muzika treba da nas spaja a ne razdvaja, uz izvinjenje što je loše iskomunicirala onu izjavu kojom odbija da se zove „srpska pevačica“. Naravno da je ovom njenom saopštenju sadržaj iz drugog plana dao njen  poslovni interes iako nemam razloga da sumnjam da tako i ne misli. Sasvim korektna izjava kojom se u nacionalističkim krugovima neće oprati sve dok ti isti nacionalisti ne puste prvu njenu pesmu na nekoj proslavi.

Šta ja lično mislim o toj vrsti muzike jasno je svakom ko je pročitao bilo koji moj tekst, tako da se neću upuštati u analizu (šteta, jer bez takve analize slučaj Prijović ostaje neistražen u svojoj suštini –op.ur.) tim pre  što je moje mišljenje u ovom slučaju potpuno irelevantno (s tim da nemam ništa protiv da takva muzika postoji, niti se čudim što je ljudi vole). Možda je baš ta sličnost sa Cecom koju sam pomenuo doprinela rasprodaji čak pet Arena – zna se da je zabranjeno voće najslađe. Ne mogu da tvrdim, ali možda je podsvesni rezon publike „kad već ne možemo ili ne želimo (nepotrebno precrtati) da vidimo Cecu, gledaćemo Aleksandru Prijović“ (jer to je društveno prihvatljivo). Kad se doda i ono da je uvek interesantnije preko tuđeg plota, sve postaje mnogo jasnije.

Srećom, ne događaju se te veze samo kad se radi o mejnstrim izvođačima. Još se sećamo novog talasa (ili vala ako više volite) kada su njegovi beogradski predstavnici bili popularniji u Zagrebu, a Zagrebački u Beogradu. Pa i danas, u poplavi reizdanja Croatia Records-a značajnih ploča iz tog vremena neretko beogradski novotalasni pregaoci zauzmu prvo mesto na hrvatskoj top listi albuma.  Ima i sasvim novih primera - moram da vas podsetim da je Klinika Denisa Kataneca, koja je protekle nedelje najzad doživela pravi i potpuni trijumf u Zagrebu, stekla širu publiku i priznanje za svoj rad prvo u Beogradu pa tek onda u Zagrebu, ili primer grupe Buč Kesidi koja je prvo u Zagrebu imala četiri rasprodata koncerta za četiri dana pa tek onda trijumf na Tašu u Beogradu. Sada je, vidim, Buč Kesidi još više podigao lestvicu: zakupio je koncertni prostor u Zagrebu sedam dana uzastopno. Siguran sam da će ovakvih primera biti još. I neka ih bude. Pesma, kakva god da je, bar nikog nije ubila.