Hrvatski bend koji svira, nazovimo ga revival baziran na bluzu. Ništa revolucionarno, ali prilično čvrsto sa dozom sete što imamo zahvaliti Martini Burulić, koja je svoje pevačke dužnosti obavila na uverljiv i dopadljiv način. Ima izražajan vokal koga nikada ne zloupotrebljava, dakle uspešno izbegava zamku u koju upada većina pevačica/pevača svesnih svojih glasovnih kvaliteta. Martinu bih po izražajnosti mogao uporediti sa Lolom Miković iz beogradske grupe Stepa, što je, da se razumemo, kompliment. Gitarista je Bruno Vrgoč, bas svira Antonelo Vukić a bubnjeve Ivan Horvatić. Sudeći po onome što se na albumu čuje, svi oni više vole da budu timski igrači nego da „soliraju“ što je kod mene veliki plus. Muzika im je, kao što rekoh, retro - mešavina bluza, surfa, soula, klasik roka, pa se, sasvim logično, sviđa staroj kuki poput mene. Potpisuju pesme zajedno, što je lepo i kolegijalno ali bih voleo da znam ko tu šta tačno radi. Ne verujem da i tekstove pišu zajedno, pretpostavljam da ih piše Martina. U njima se koriste reči i fraze koje su česte u rok muzici – može se reći da su to opšta mesta. Fraze „Shadow and light“, „Cruel Heart“, „Like Mamma said“ i još sličnih ipak nisu upotrebljene na već viđen način – postale su deo ličnih priča tekstopisca (verujem, Martininih). To i jeste najbolje – kad se preko opšteg dođe do ličnog (ili obrnuto), ali to je i najteže postići. Onome ko piše tekstove to polazi za rukom.