I evo ga, „Jewboy“ rides again! Posle četrdeset godina izdao je album sa novim materijalom. Razlikuje se taj materijal od onoga iz njegove prve karijere – nema više onih, do banalnosti zajebantskih, pesama, jer uozbiljilo se, sazrelo se, ostarilo se, zaboga! Album Circus of Love počinje u Kinkyjevom stilu – pesmom o vojnom psu zvanom Freedom koji je ostao bez noge u Iraku.Već u prvoj strofi te antiratne pesme uzvaća kompliment Bobu Dylanu (kako je Dylan njega komplimentirao saznaćete na kraju teksta), pominjući ga kako peva Blowing in the Wind u neka davno prošla vremena, dok su ljudi još verovali u bajke. Tada se, kao što i treba, prvi put oglasila usna harmonika, ali ne Dylanova, već Mickey Raphaelova, koja nije ništa manje „glasna“. Oni koji prate „roots“ muziku znaju da je Mickey sarađivao sa svima koji nešto znače u tom žanru, a konstantno je sa legendom – Williejem Nelsonom. Nelson je u neku ruku „kriv“ što je ovaj album uopšte i ugledao svetlost dana. Anegdota koja kruži internetom, čak i da nije tačna, dovoljno je zanimljiva da se ovde prepriča. Jedne noći, u gluvo doba, zazvoni Kinkyju telefon. Identifikator poziva kaže da je stari frend Willy, a Willyjev poziv se ne odbija. „Šta radiš“ pita. Evo, gledam Matlock (kultna advokatska TV serija sumnjivog kvaliteta). „Ma kakav Matlock, to je znak da si u depresiji, isključuj televizor i maši se gitare. Imaš ti još štošta da kažeš“ bio je prilično grub Willie. I kako Kinky sam reče, kad ti Willie tako nešto kaže, ostaje ti da to i uradiš! Još je smešniji nastavak, kada je posle nekog vremena Kinky uzvratio poziv, da se pohvali Willieju da je snimio album. A Willie mu kaže: „Super, nego, na kom se ono kanalu daje Matlock?“

Zato, i ne samo zato, je Willie na kraju dobio posvetu u vidu pesme Autographs in the Rain koja i po formi i po sadržaju podseća na njegove. Da čujete šta tu tek radi Mickey Raphael! No, u manjini su živahne pesmice koje su bile Kinkyjev zaštitni znak na ranijim albumima, tako da se može reći da je i ovo jedan od onih „testamentarnih“ albuma. Čuli smo ih ove godine nekoliko: izvanredni John Prineov, pa Williejev (nije mu to ni prvi takav, verujem ni poslednji), čak i Ry Cooderov poslednji bi se mogao svrstati u taj podžanr, iako Cooder nikada nije do te mere ispovedan/ličan. Kinky Friedmana sam uvek nekako poredio sa Randy Newmanom, iako muzički i nisu toliko slični (prvi pripada kantri tradiciji, drugi pre vodviljsko-kabaretskoj-mjuzikalskoj) ali su uvek imali daleko iznadprosečnu količinu ironije, sarkazma i cinizma u svojim tekstovima. Dok je Newman sve to do dana današnjeg u priličnoj meri zadržao u svojim pesmama, kod Kinkyja na ovom albumu toga nema, tačnije, ima u manjoj meri. Na primer, u pesmi Back to Grace gde pripovedač sreće nekakvu sektu koja mu nudi spasenje, a ovaj odgovara „Radije bih popio pivo“. Jesus in Pajamas je takođe ironična, gde se po ko zna koji put bavi Isusom (setimo se one They Ain’t Making Jews Like Jesus Anymore). Daleko češće provejava nekakva melanholija, i u Back to Grace i u Circus of Life i u Song About You i u možda najlepšoj Me &My Guitar. Tu kao da sam sebi (i nama) objašnjava razlog svog postojanja na ovome svetu: …now I play for all the people droppin’ dollars in my jar, and all I am is me and my guitar…“. Dakle, stopljen sa svojom Guild D-55 akustičnom gitarom kojoj, za razliku od nekih drugih ljudi, nije nadenuo ime, ali je potpuno poistovećen s njom.

Mora se na kraju nekoliko reči reći i o izvanrednom „musicianshipu“. Na našem jeziku nema adekvatnog termina, ali, to bi bilo, kako kaže rečnik: znanje, veština i umetnička osetljivost pri izvođenju muzike. Ne treba to mnogo ni objašnjavati, dovoljno je čuti kako muzičari izvode ove pesme. To nije unisono sviranje iste melodijske linije i ponavljanje do besvesti istih ritmičkih obrazaca – to je slikanje muzičkih pejzaža od strane muzičara koje bi se najbolje moglo opisati onom pesmom Jove Zmaja: 'ala je lep ovaj svet, onde potok, ovde cvet, tamo njiva, ovde sad, eno sunca, evo hlad'… Hoću da kažem da tu svako svira svoju pesmu, ali sa takvim osećajem za muziku da se sve te promene ritma i tempa, sve te kompatibilne melodijske linije, uklapaju u savršenu celinu. Ne čudi kad se zna ko je od muzičara učestvovao: Augie Meyers iz Ser Douglas Quinteta, multiinstrumentalista Joe Cirotti, pomenuti Mickey Raphael, pa originalni član njegove stare grupe Texas Jewboys Little Jewford, basista Jim Beal, bubnjar Clay Meyers.

Kada su ga svi zaboravili, Kinky Friedman se vraća jači nego ikad. Životna mudrost koju je usput pokupio udaljila ga je od mladalačkih preterivanja i prenaglašene, često hinjene političke nekorektnosti u tekstovima, koja je ponekad izgledala kao da je tu samo da bi provocirala, ta životna mudrost ga je i u muzičkom smislu racionalizovala – više nema „poteza više“ u njegovim pesmama. Napravio je savršenu muzičku sliku, toliko savršenu da je postao ozbiljan kandidat za album godine.

Nije slučajno Dylan jednom prilikom rekao: “I don’t understand music. I understand Lightning Hopkins. I understand Lead Belly. I understand John Lee Hooker. I understand Woody Guthrie. I understand Kinky Friedman.” (iz Larry „Ratso“ Sloman – On the Road With Bob Dylan–RollingWith the Thunder)

Ocjena: 8.3/10