Tema
O knjizi Zlatomira Gajić – Rok pesnik Branimir Džoni Štulić (Službeni glasnik, 2019)
Knjiga o Džoniju je u stvari mnogo više od knjige o Džoniju. Zlatomir Gajić je pisanju pristupio kao kakav korisnik aplikacije Google Maps koji ulaskom u nju prvo vidi zemljinu kuglu, pa kontinente, pa fokusira određenu zemlju, pa u njoj neki grad, ulicu, kuću… Od široke slike do najsitnijih detalja na nekih 320 strana. Nije ova knjiga, naravno, geografski bedeker, već se bavi konkretnom ličnošću i njenim delom. Ta ličnost je Džoni Štulić a delo su njegove pesme. Ali, do Džonija stižemo tek na sto pedesetoj strani, u četvrtom poglavlju.
U prvom, koje se zove „Pop kultura i rok muzika“ postoji desetak podnaslova tipa „Masovna kultura“, „Popularna kultura“, „Popularna muzika“, „Rok muzika“… i svaki od njih bi mogao biti posebna knjiga. Gajić je u njima uz obilje citata mnogih autoriteta kao što su Sajmon Frit, Grejl Markus, Ijan Mekdonald, Teodor Adorno i mnogi drugi objasnio osnovne pojmove koji se moraju razumeti ako ćete se baviti sociološkim aspektom rok muzike. Moglo bi se zameriti autoru da te citate različitih autora koji su nekad i kontradiktorni nije podrobnije analizirao, pa je tako bez komentara ostao citirani iskaz čini mi se Sajmona Frita da je rokenrol muzika mladih što je u trenutku kad je to napisano možda i bilo tačno, ali kad se to čita danas znamo da to nije muzika mladih već muzika pripadnika određenih generacija (recimo, onima rođenim između 1940 i 1990). Propuštena je prilika da se sistematizuju spoznaje o prirodi rok muzike u kako-tako koherentan sistem što doduše nisu učinili ni citirani svetski poznati autori, tako da se Gajiću ovo ne može pripisati u minus. Iz svega što je u prvom poglavlju navedeno moglo se zaključiti da svaki istorijski period ima svoju muziku koja je spoljašnja manifestacija tog perioda i koja je mogla biti jedino takva kakva je bila jer je proizvod društvenih odnosa koji su u datom periodu vladali. Tako je i rokenrol nastao posle Drugog svetskog rata, kao odraz posleratne obnove i izgradnje, ne samo srušenih građevina, već i društveno-političkih odnosa tog vremena. Još jedan zaključak mi se nametnuo posle čitanja prvog poglavlja, vezan za večitu raspravu da li je pop i rok muzika umetnost ili ne. Gajić se jeste izjasnio da ona najuspešnija dela iz pop i rok muzike „dobacuju“ do umetnosti, ali nije proširivao tu tezu. Meni se čini, što sam već više puta u svojim tekstovima naveo, da se simbolično etabliranje roka kao umetničke kategorije dogodilo dodelom Nobelove nagrade Bobu Dilanu i to u trenucima silaska rok muzike kao dominantnog muzičkog pravca sa istorijske pozornice . To je u stvari zakonitost, ako se pogleda na vremensku liniju. Tako su prošli i džez, opera, pa i klasična muzika koja je takođe u jednom periodu bila pop muzika svog vremena. Naravno, ostaje notorna činjenica da nije svaka rok muzika umetnost, tačnije rečeno, ako jedan posto svog objavljenog materijala stekne taj status, možemo biti vrlo zadovoljni. Ali, tako je i sa drugim umetničkim pravcima. Umetnička dela su, dakle, samo vrh ledenog brega sačinjenog od pokušaja bezbrojnih pregalaca i pretendenata, ali malo ko od njih se približi tom vrhu. Interesantna je i etimologija i semantika reči „umetnost“ na raznim jezicima. Ona je u svim indoevropskim jezicima u suštini ista. Koren reči koje u raznim jezicima označavaju reč „umetnost“ je u rečima koje znače, uz određene aproksimacije, „umeti nešto napraviti“ što bi odgovaralo zanatskom umeću ali se to, prvobitno značenje transformisalo u današnje koje kaže da pored zanatskog umeća umetnost podrazumeva izražavanje unutrašnjih svetova, ideja i osećanja umetnika koje stimuliše čula, misli i emocije posmatrača. Dakle, u pitanju je složena interakcija umetnika i uživaoca umetnosti i to u kontekstu društvene zajednice, njenog identiteta i vrednosti koje ta zajednica neguje. Definicija ovako sklepana je prilično fluidna, kao što i jeste postmoderno shvatanje umetnosti danas. Zaključak je da danas sve može biti umetnost, pa i rok poezija, ali važi i da ništa od toga ne mora biti umetnost. Birajte šta vam se više sviđa.
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (52)
.
O knjizi “Daj, babo, glavu!” (priredila Vladislava Vojnović, Društvo ljubitelja popularne kulture)
-
GLAVU DAJEM, ROKENROL NE DAJEM!
Zna taj Buca Popović da osmisli knjigu! Posle monografije o novosadskoj grupi „Luna“ o kojoj sam pisao OVDE, a koja je zasekla mnogo dublje od grupe kojom se prevashodno bavila obradivši praktično kulturni milje Novog Sada s početka osamdesetih godina, sa osvrtom na par decenija pre i posle toga, usledila je knjiga „Daj, babo, glavu!“ koja se na površini bavi filmskim omnibusom iz 1989. „Kako je propao rokenrol“ dok se u suštini bavi beogradskom novotalasnom kulturnom scenom osamdesetih (sa ovlašnim osvrtom na zagrebačku), neposredno pred raspad Jugoslavije. Metod je isti. Obe knjige se zasnivaju na izjavama bitnih učesnika ili onih savremenika koji su pisali o bitnim učesnicima koji nisu više među živima ili nisu hteli da prilože svoja sećanja. Obe knjige su izvanredne jer otkrivaju daleko više nego što je svaki pojedinačni učesnik hteo i mogao sa saopšti. Ovu je potpisala Vladislava Vojnović, dramaturškinja koja je kao filmska kritičarka Pajkićevog kruga (ako se dobro sećam) bila deo beogradske kulturne scene (Ritam, Stav, Ukus nestašnih, Metropolis TV…), samim tim i novotalasne scene. Nije ona imala baš lak zadatak jer trebalo je sakupiti sve te izjave protagonista, od kojih su neki, kako je sama navela u uvodnim napomenama, iz ovih ili onih razloga nerado dali svoj „statement“, dok ga neki (nenavedeni) uopšte nisu dali. Lepo je to Vladislava Vojnović upakovala i dala nam na uvid onako kako je dobila od aktera, bez ikakvih ličnih intervencija na priloženim tekstovima. Besprekorno obavljen posao.
Knjiga je koncipirana kao odjavna špica filma – učesnici su složeni na osnovu dužnosti koje su obavljali tokom snimanja. Poglavlja idu ovako: predgovor autorke, sektor produkcije, Pajkić, scenarija, režije, kamere, kostim i šminka, muzika, montaža slike i zvuka, grafika i animacija, dodatna ekipa. Zatim slede poglavlja o glumcima iz sva tri dela omnibusa pojedinačno, Kosta Bunuševac, pogovor. Na kraju su priložene fotokopije sva tri scenarija. Knjiga je bogato opremljena fotografijama, pretežno skrinšotovima iz filma, ali ima i radova Goranke Matić, Predraga Buce Popovića i drugih.
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (50)
Bob Dilan u jugoslovenskoj, kasnije srpskoj rok publicistici ne da nije zauzimao mesto kakvo je imao u američkoj i zapadnoevropskoj već skoro da nije ni pominjan. U drugoj inkarnaciji magazina „Džuboks“, recimo, u njemu su pisali naši eminentni muzički kritičari, svako po svojim preferencijama – bili su to stručnjaci za Bitlse, za Stounse, za simfo rok, za pank, za Bijelo Dugme i Smak, čak i za opskurne Residentse, za hevi metal naravno. Jedini od velikih o kome je pisano malo ili nikako bio je Bob Dilan. Za sve vreme izlaženja Džuboksa nije bilo ni jednog jedinog analitičkog teksta o njemu, ako ne računamo prevode iz strane štampe i vesti o turnejama i izlascima ploča i onu knjižicu Džuboks biblioteke koju je, baš tako piše, priredio Đorđe M. Vojinović. Nisam sasvim siguran, ali koliko se sećam nije bilo ni recenzija njegovih albuma. Ni „Ritam“ se nije proslavio po pisanju o Dilanu, ako izuzmemo Žikicu Simića. Mi dilanofili morali smo se koristiti stranom štampom i knjigama kao izvorima informacija, s tim što u to vreme ti izvori nisu bili dostupni u meri u kojoj su to danas. Zato se kod nas i nije razvilo neko veliko sledbeništvo Boba Dilana i tek je internet okupio pojedince iz raznih mesta u Srbiji i regionu koji su mu bili naklonjeni i koji su vapili za knjigama o Dilanu na našem jeziku.
Nastala situacija koja mi liči na onu iz drame Luiđija Pirandela „Šest lica traže pisca“ (mada nas ljubitelja Boba Dilana ipak ima malo više od šest) prosto je tražila pojavu pisca i kao što to obično biva, pisac se na kraju i pojavio, doduše prvo u formi prevodioca. Zoran Paunović se zove naš prevodilac/pisac, inače profesor engleske književnosti na beogradskom i novosadskom Univerzitetu. Njegovi radovi vezani za Dilana su sada već prilično brojni – prvo je preveo knjigu Dejvida Baučera „Dilan i Koen - Pesnici rokenrola“ još 2008. godine, zatim roman „Tarantula“ sa predgovorom pod nazivom „Zimmermanovo bdenje“ koji je jasna asocijacija na kultno delo Džejmsa Džojsa - „Finnegans Wake“- i koji daje najbolje objašnjenje ovog Dilanovog kriptičnog teksta koje sam ja pročitao („Hronike" prvi deo, Dilanovu memoarsku prozu preveo je Dejan D. Marković); „Pesme 1961-2012“ su na (moju) žalost takođe preveli drugi ali Paunović je u tom izdanju Geopoetike napisao propratne tekstove za svaki od albuma koji su i sami za sebe sasvim dovoljan razlog za kupovinu knjige. Ti po obimu skromni a po sadržaju raskošni tekstovi ne samo da savršeno pozicioniraju Dilanove albume na vrednosnoj skali već za svaki od njih daju „ raison d’être“ odnosno širi kontekst njihovog nastanka. Najnoviji njegov prevod poslednje Dilanove knjige „Filozofija moderne pesme“, odličan kao i uvek, objavljen je neposredno pre knjige o kojoj pišem. Od Paunovićevih autorskih tekstova istakao bih prvo od tri poglavlja posvećena Dilanu, u njegovoj knjizi „Doba Heroja“ (Geopoetika, 2018) koja je zbirka eseja o ličnostima iz popularne kulture, koje je, može se slobodno reći, sinopsis knjige „Bob Dilan: poetika odmetništva“ koja je usledila šest godina kasnije, sveden na nekoliko stranica. Već tu se vidi ta retka sposobnost koju profesor Paunović, kao malo koji publicista poseduje – da pažljivo birajući svaku reč sažme do same suštine tekst koji napiše, rekavši pri tom sve što je trebalo da se kaže. Već je ovih dvanaest strana iz „Doba Heroja“ kada ih napiše neko toliko vešt sa pisanom rečju dovoljno da nekog neiniciranog uputi u osnovna saznanja o životu i vremenu Boba Dilana, a šta će tek saznati na 256 strana napisanih na istu temu, možete zamisliti.
Povodom (nedavne) premijere dokumentarnog filma „The Beach Boys“(r. Frank Marshall, Thom Zimny)
Pomalo gorak ukus ostaje posle gledanja filma o Bič Bojsima. Jedna od najvećih pop grupa ikad stalno je u svojoj karijeri bila na neki način ometena. Što iz objektivnih, što iz subjektivnih razloga. Jedan od glavnih razloga bio je otac Brajana, Karla i Denisa Vilsona, Mari Vilson, koji im je bio menadžer i pablišer. Sve bi to bilo OK, jer kome ćeš verovati ako nećeš svom ocu, da Mari Vilson uz to nije bio i frustrirani singer/songrajter koji je ostao neostvaren na tom polju. Zato im se non-stop mešao u stvaralački proces, delio savete, nervirao i svoje sinove i još više rođaka i prijatelja koji su činili bend (Majk Lav i Al Džardin). Na kraju je prodao prava na pesme Bič Bojsa za relativno male pare ne rekavši ništa Brajanu i drugovima sve dok posao nije bio obavljen. Takođe je Majka Lava uskratio za autorska prava za veliki broj pesama Bič Bojsa (za 35 mu je kasnije priznato pravo za 44 nije nikad) jer ga nije prijavio kao koautora pesama. Braća Vilson su na kraju dali otkaz ocu, ali je nepopravljiva šteta već bila učinjena.
Drugi razlog ometenosti Bič Bojsa je bilo mentalno zdravlje glavnog autora grupe, genijalnog Brajana Vilsona. On je, kao i ogromna većina vodećih ličnosti rokenrola, bio muzički nepismen. Muziku nije držao u notnim sveskama već u svojoj glavi. Tu je i ležao problem – ta glava jeste bila genijalna ali nije bila od onih racionalnih. U filmu se pominju „mental issues“ koje je Brajan imao, ali kao da se njegova duševna bolest stavlja pod znak pitanja. Kad sam malo proučio materiju, ispostavilo se da postoje sumnje da je Brajan glumio te svoje tegobe – da je onaj prvi nervni slom iz 1964. koji se dogodio tokom turneje posledica fizičkog umora, da je, istina, sve vreme u svojoj glavi čuo glasove, ali da druge simptome shizofrenije nije imao. Neki autori otvoreno tvrde da je hinio simptome (koji su se mogli objasniti i upotrebom LSD-a) da bi mogao da se posveti onome što ga jedino zanima, a to je rad u studiju (komponovanje muzike za pesme, pevanje i produkcija). Tako je od jedne grupe nastalo dve: jedna za turneje (originalni članovi minus Brajan Vilson) a druga za rad u studiju to jest pripremu pesama za objavljivanje (Brajan Vilson plus „Wrecking Crew“, grupa iskusnih studijskih muzičara iz LA).
