Spotify plejlista je složena po ocenama koje su dobili albumi sa kojih su pesme koje se na njoj nalaze.

---

Kassi Valazza - From Newman Street

Ono što odlikuje muziku Kasi Valace je, rekao bih, snaga. Njen glas odiše snagom i čvrstinom, i kad peva o nežnim stvarima, u stvari, naročito kad peva o nežnim stvarima. Najlepše je to što je ta snaga spokojna snaga koja se ne nameće, ne ugrožava nikoga ali je svakako odvraćajući faktor za svakoga ko bi pokušao da je naruši. Kasin prethodni album je imao onu jednu izuzetnu stvar koja zaseni sve ostale pesme na albumu, „Room In The City“, što se za ovaj ne bi moglo reći. Nijedna stvar se ne izdvaja na prvo slušanje što je možda i bolje za album kao celinu – više ćemo pažnje posvetiti svakoj od pesama. Ali, pre nego što pređemo na detaljniju analizu, treba reći da je ovo Kasin tranzicioni album. Naime, Kasi je ovaj album napisala i snimila u sred procesa preseljenja iz Portlanda u Nju Orleans. Pravo da vam kažem, nisam očekivao da će Kasi napustiti Portland jer se činilo da je u njemu čvrsto, skoro neraskidivo ukorenjena. Međutim, kao što reče u pesmi „Roll On“ „donela sam odluku, osećam da jesam, i kad je već tako, pokušaću da krenem dalje…“. Mislila je da će do Nešvila, ali je malo „prebacila“ pa se obrela u Nju Orleansu. Očigledno joj je smetala baš ta „ukorenjenost“ i samim tim kvazi-sigurnost koju je pružao Portland. Novi grad nudi nove ljude, nove situacije, nove mirise i ukuse, naročito kad se radi o tako živopisnom mestu kakvo je Nju Orleans. Očigledno je njenoj kreativnosti bila potrebna takva injekcija. Nije se ipak ništa bitno dogodilo njenoj muzici, jer premalo je bilo vremena da nova sredina ostavi traga na njoj. Ali, temu albuma je dobila – napuštanje starog, započinjanje novog. Da li je to napuštanje ljubavnika ili grada, ili posla ili čegagod nije toliko bitno, svako može da čita njene stihove kako mu odgovara. Ipak, posle detaljnije analize, jasno je da album govori o ljubavi koja je još tu, ali partner više nije tu. Kasi je rešenje našla u bekstvu u drugi grad, ali to rešenje na žalost nije rešilo stvar. Čini se čak da je situaciju učinilo gorom. Jedini koji su u toj igri dobili smo mi slušaoci koji volimo ovakvu muziku, setnu i melanholičnu. Najbolje pesme: „Weight of the Wheel“, „Better Highways“, „Roll On“. ( Ocena: 8.24/10)

.

Alan Sparhawk - With Trampled By Turtles

Ako bismo pokušali da detektujemo fazu tuge opevane na ovom albumu u kojoj se nalazi Alan Sparhouk posle smrti  voljene Mimi Parker, rekli bismo da posle faze negiranja i faze besa/ljutnje usmerenih na sve, najčešće baš na osobu koju smo izgubili dolazi faza mirenja sa sudbinom. Tako pesma „Not Broken“ eksplicitno kaže „nisam slomljen, nisam ljut“ što znači da je ona nastala baš u toj fazi žaljenja. Zaista je lepa pesma, kakvih uopšte nije bilo na prethodnom, skoro neslušljivom albumu „White Roses, My God“. Napustio je Alan u međuvremenu te pokušaje komunikacije sa mrtvim, digitalnim svetom i vratio se u ovaj naš. Tu su mu pomogli momci iz Trampled By Turtles. Ta saradnja nije baš ono što smo očekivali od Sparhouka jer radi se o alt-blugras bendu sa kojim „Low“, matična Sparhoukova grupa, nema dodirnih tačaka, ali, s druge strane, Trampled By Turtles i njihov lider Dejv Simonet nisu ortodoksni s koje god strane ih posmatrali, pa se tako mogu uklopiti sa likom kakav je Sparhouk i još su njegovi sugrađani iz Duluta u Minesoti, grada poznatog po tome što je rodno mesto Boba Dilana. Ni to nije bez značaja u celoj ovoj priči. Ujedinjenjem takva dva entiteta nismo dobili prost zbir njihovih karakteristika već smo dobili nešto sasvim novo. To novo ipak više liči na „Low“ iz onih faza karijere kad su im pesme bile čvršće strukturirane. Poslušajte pesme „Stranger“, „Get Still“ i naročito „Not Broken“ pa će vam biti jasno o čemu pričam. Važno je istaći da bitan deo kompletnog utiska čini omot albuma koji je plod saradnje još jednog umetnika iz Duluta, slikara Džeja Vitkomba, zatim dizajnera Džefa Klajnsmita i fotografkinje Alekse Višius koji su stvorili za mene najlepši omot ove godine – omot koji je organski povezan sa bolom Alana Sparhouka, bolom koji je protokom vremena bar dobio svoju artikulaciju, kad je već njegov intenzitet ostao isti.  Ne znam koliko će vremena biti potrebno Alanu da se oporavi od nenadoknadivog gubitka, i da li će se ikada do kraja oporaviti, ali moram priznati da je proces oporavka izraženog kroz muziku uzeo za slušaoce mnogo prihvatljiviji tok. (Ocena: 8.19/10)

.

Matt Andersen - The Hammer & The Rose

Kad sam proverio last.fm ispostavilo se da sam i ranije slušao Mata Andersena, kanadskog bluz, folk i soul kantautora i to 2016-te kad je izašao njegov album „Honest Man“. Moram priznati da se toga uopšte ne sećam. Naravno da sam ga ponovo preslušao i mogu reći da mi se značajno manje sviđa od njegovog aktuelnog, „The Hammer and the Rose“. „Honest Man“ nije loš album, naprotiv, sasvim je solidan, ali me ne čudi da sam ga zaboravio jer u sebi nema ništa što bi bilo za dugo pamćenje. Pesme su dobre, prijatne za slušanje, dobro izvedene, urađene u bluz maniru ali su nekako obične. „The Hammer and the Rose“ je drastično različit. Prvo što pada u oči je produkcija koja je otelotvorenje ideje prostornosti, a ta ideja je dominirala tokom realizacije albuma. „Prostornost“ nije najsrećniji izraz ali ne znam koja bi druga reč dočarala pozicije koje u zvučnoj slici zauzimaju Metov glas i instrumenti koji ga prate. Svaki pojedinačni izvor zvuka je postavljen u prostoru na dovoljnoj distanci od ostalih da ne smetaju jedni drugima a da svi zajedno daju delikatnu zvučnu sliku. Što se žanra tiče, pre bih album okarakterisao kao soul nego kao bluz, mada u nekim pesmama bluz ipak dominira. Vredno je istaći da Met ovoga puta nije koristio nešto što bluz manirizam podrazumeva a to su gitarska sola koja služe za popunjavanje prostora i trošenje vremena. Ovoga puta primenjen je zvučni tepih (nikako zvučni top!) koji je pesme učinio toplim i nežnim. Kratko rečeno, album po mom ukusu. (8.14/10)

.

Esther Rose – Want

Nije Ester Rouz ostala neprimećena što se mene tiče, jer sam njih album iz 2023. godine „Safe To Run“ rangirao prilično visoko, na trideset šesto mesto moje godišnje liste. Ovaj će, može biti, zauzeti još bolje mesto. Pomak koji je Ester napravila je taj što je od mnogobrojnih pravaca koje je mogla da odabere, izabrala da ide ka rok zvuku. U tome je i uspela, jer album „Want“ je pravi punokrvni rok album. Naravno, ne onaj koji dolazi iz garaže, jer rokeri iz garaže svoju muziku ne baziraju na autorstvu (koje je kod njih u drugom planu) već na muzičkim obrascima koje primenjuju dosledno, sa malim varijacijama do u beskraj. Rok muzika koja se razvila iz singer/songrajterskog pristupa je raznovrsnija jer su raznovrsnija razmišljanja i raspoloženja koja pokušava da dočara. Tako je naslovna pesma „Want“, koja bi se mogla nazvati i njenom programskom pesmom, primer kjerkegorsko-sartrovskog egzistecijalizma jer Ester u njoj objašnjava svoje poimanje željenog smisla sopstvenog života. Možda se to još bolje vidi u pesmi „tailspin“ kad u refrenu kaže: „Everything is cherry, baby; And this whole world's been crazy lately; Like tortured sci-fi fantasy; Dystopian reality; Just love me…“. Dakle, daje odgovor na pitanje kako da pojedinac prevaziđe osećaj očaja i anksioznosti u distopijskom svetu koji ga okružuje. Tako što se usredsredi na svoj život i po mogućstvu uživa u njemu. Vrlo jednostavno! Ne znam da li je Ester Rouz svesno krenula egzistencijalističkim pravcem ili je to samo moje učitavanje, ali moram reći da tekstovi prve dve pesme na albumu kao da su ukradeni iz nekog praktikuma filozofije. To joj je donelo dodatne bodove za ocenu za tekst i kontekst tako da ne iznenađuje njen visok plasman u DME #77 (Ocena: 8.20/10)

---

Ostali strani albumi:

Blondshell - If You Asked For a Picture (8.10/10); Charlie Musselwhite - Look Out Highway (8.09/10); Jim Kweskin - Doing Things Right (8.06/10); Quinie - Forefowk Mind Me (8.05/10); The Shootouts – Switchback (8.04/10); Mairi Morrison, Alasdair Roberts, Pete Johnston - Remembered - In Exile: Songs and Ballads From Nuova Scotia (8.03/10); Mary Chapin Carpenter - Personal History (8.01/10); Willie Nelson  - Oh What A Beautiful World (8.00/10); Tony Kamel - We're All Gonna Live (7.84/10); Quinquis – eor (7.84/10); Will Varley - Machines Will Never Learn To Make Mistakes Like Me (7.80); Southern Avenue – Family (7.79/10); Sterling Drake - The Shape I'm In (7.70/10); Jerry David DeCicca - Cardiac Country (7.67/10); I'm With Her - Wild and Clear and Blue (7.65/10); The Slow Harvest - Selections From The Sad Bastard Songbook (7.64/10); Moonrisers - Harsh & Exciting (7.60/10); Carolyn Wonderland - Truth Is (7.59/10); Jack Van Cleaf – JVC (7.57/10); North Mississippi All Stars - Still Shakin' (7.50/10); Christina Alden & Alex Patterson - Safe Travels (7.45/10); Kristina Murray - Little Blue (7.42/10); Cuchulain - Window Seat (7.40/10); Califone - The Villager's Companion (7.35/10); The Wildwoods - Dear Meadowlark (7.29/10); Samantha Fish - Paper Doll (7.25/10)

Domaći albumi:

Sonja Segić – Svetla s druge strane grada

Kristalno čist glas Sonje Segić nikoga ne ostavlja ravnodušnim jer svaki čovek uživa u lepom. Nema u tom glasu ničega što bi iritiralo, skretalo pažnju ili na bilo koji drugi način ometalo užitak. I sama muzika, pogotovo ako je diskretna i suptilna poput ove, pada u drugi plan. Glas je u Sonjinom slučaju centar vasione oko koga se sve vrti. Sonja je, da kažem onima kojima to nije poznato, deo kruga prijatelja koje oko sebe okuplja pesnička duša Miloša Zubca pa je i saradnja koja je rodila ovu ploču ostala u tom krugu. Sam Zubac je učestvovao kao kompozitor jedne pesme, za dve je napisao tekstove, njegova ćerka Milena je pevala na dve pesme kao i supruga Gaša, a Nemanja Nešić, prijatelj i saradnik svirao sve što se na ploči od instrumenata može čuti osim Sonjine akustične gitare. Tu je još jedan prijatelj, sa jednom svojom pesmom, Miloš Galetin. Sonja je komponovala i pisala tekstove za sve ostale pesme uz napomenu da je na ploči i obrada poznate pesme Nikole Vranjkovića „Dve reči“. Naravno da se Sonjina muzika ne uklapa ni u kakve vladajuće pop trendove, čak bi zlonamerni mogli reći da je anahrona, ali je pravednije i lepše reći da je vanvremenska. Poezija je ta koja usmerava i podiže ovu ploču, a pesme su većim delom, ili se bar meni tako čini, posvećene Sonjinoj kćeri. Na kraju ću reći da će krug ljudi koji će doći do ove ploče uživati u njoj, a koliko će taj krug biti širok vreme će pokazati. (8.0/10)

..

She Brought Me Gasoline - Songs From The Cliff (Ocena: 8.00/10)

..

Mitsko Biće - Došlo vreme da se Biće menja

Evo i Mitskog Bića sa svojim drugim albumom, ili prvim ako „Tužne pesme u slatko-kiselom sosu“ shvatimo kao EP. Grupu čine Jovan Ilić, Andrijana Manojlović, Boris Milanović i Nemanja Đorđević ali je samo Jovan Ilić kao autor potpisan ispod svake od pesama. I ostali članovi grupe  su dali svoj manji ili veći autorski doprinos. Poslednji put sam imao kontakt s njima na koncertu u DOB-u u maju 2024, dakle pre više od godinu dana. Tada mi se činilo, naročito posle odsviranog hita grupe Pro Arte „Lola“, da je to još jedna jugonostalgična grupa koja doduše ne rabi nasleđe novog talasa već jugoslovenske pop muzike.

Posle preslušanog albuma „Došlo vreme da se Biće menja“ rekao bih da se Biće možda menja, ali ta promena nije baš vidljiva. Bar ne golim okom. Da budem iskren, i rano bi mi bilo za promenu – da bi se čovek umorio od njihove muzike potrebno je bar nekoliko pesama kalibra mini-hita se prvog albuma (ili EPja?) „Sa tobom“ a ovde je tek jedna takva, i to baš ta što otvara album pod imenom „Prijatelji“. Ta me je, iz nekog čudnog razloga, asocirala na pesmu iz jednog drugog vremena koja sa ovom nije slična, ni po okolnostima koje opisuje, ni po poruci koju šalje. Slična je samo po tome što obe govore o prijateljima. Onu prvu, „Pametni i knjiški ljudi“ napisao je Džoni Štulić i objavio je na drugom albumu njegovog benda „Azra“ (čuli ste za njih?). Kaže Džoni na kraju pesme: „Kažem Čeri da smo stranci, kao što to i Morison reče, usamljeni marginalci, polusvijet; A Čera me i dalje sluša, pije pivu pljugu duva, gleda nekud u daljinu, u noć; Jer i on kao i drugi, pametni i knjiški ljudi, istrošio se vremenom, skroz na skroz.“ Rezignirani Džoni i njegov prijatelj Čera (ili Ćera?) su, kako će vreme pokazati, s razlogom rezignirani. Uskoro država u kojoj su živeli više neće postojati…Jovan Ilić i njegov neimenovani prijatelj sada u 2025. ne sede više u kafani (da li još postoje prave kafane!?!) već šetaju kroz mrak, ili bolje da on to sam svojim rečima kaže: „Mrak je mesto na kojem stvar se menja, duga šetnja kroz nepoznati kraj, promena je preteško iskustvo, al' šetamo moj prijatelj i ja.“ Mada ne izgleda na prvi pogled, ali Jovan je optimista, pa kao mlad čovek, student, korača ka promenama. On se nada, pozitivnim. Zato i kaže: „Tamo nema nikoga, tamo, nema, nema, nema, nikoga; Tamo nema nikoga, Dok traje noć, nama je dan!“. Da li će se Jovan pokazati kao dobar prognozer kao što je to bio Džoni, videćemo! Moram ipak da kažem da ovo moje učitavanje aktuelne politike u pesmu „Prijatelji“ možda uopšte nije na mestu, možda je to ono „šta je babi milo to joj se i snilo“ ali moja je opsesija traženje političkog konteksta u svemu pa neka mi oprosti ekipa iz Mitskog bića ako sam promašio. Već sledeća pesma, setna balada sa živahnim refrenom „Berlin Second Hand“ ne ostavlja ni milimetar prostora da u nju ubacim ni Angelu Merkel, a kamoli Fridriha Merca, pa ću ipak u ovom prikazu prestati da insistiram na politici i početi da govorim o ljubavi. Pravi šlagvort za tu priču je pesma „Glavu na rame, jer…“ oko koje nema nikakve dileme – to je ljubavna pesma. Još nešto upada u oči – u (skoro) svakoj pesmi pominje se Biće (sa velikim „B“!) i to Biće u filozofskom smislu. Kao što znamo, Biće označava ono što jeste i može se reći da je pojam „Biće“ u samoj srži filozofije kao takve.  Uprošćeno, sve ono što nije Biće je ništa. Jovan Ilić ipak ne ide tako daleko, već konkretizuje biće na ljudsko biće koje se pak deli na muško i žensko. Jin i Jang. Biće i ništa.  Svaka pesma sa albuma je konverzacija ta dva, ili bolje, interakcija. Ko je tu izvukao deblji kraj ostaje nejasno, ili nedefinisano. Ono što je jasno je da jedno bez drugoga ne mogu. Ili mogu. Kakogod!

Na kraju, reći ću da je ovo album koji širi pozitivu i optimizam i budi uspomene na neka bolja vremena (možda i ne toliko bolja koliko iz ove perspektive izgledaju!). Tu je i dalje taj zvuk koji evocira uspomene na Jugoslaviju, mada ne znam otkud on ovde, jer članovi grupe, vrlo mladi ljudi, nisu imali ni teoretske šanse da ga čuju u vremenu kad se originalno emitovao. Meni prija, iako nisam jugonostalgičar u pravom smislu, verovatno zbog te pozitive koju sam pominjao. Ako se pitate kakva je budućnost grupe Mitsko biće mogu vam reći da će je biti iako Jovan i ekipa nisu deo gradske ekipe koja čini muzičku scenu beogradsku. Nekako su sa strane. Pošto je to tako, neće ih niko gurati i pružati im podršku (nigde ni reč nisam pročitao o ovom albumu osim agencijske vesti) ali ih neće ni saplitati sve dok ne budu toliko veliki da mogu da ugroze nekog od jakih igrača. Ostaje, dakle, prostor da nam se Mitsko biće prišunja iza leđa i da zaista postane mitsko Biće. Predlog za naziv sedećeg albuma: Šta je to u Mitskom Biću što ga vodi prema piću (Ocena: 8.34/10)

https://www.youtube.com/playlist?list=OLAK5uy_nfG0mI4gSc1PM1RorJAIGVh8EPxUThrrI

.

Igor Božanić – Žega / Vesna Pisarović – Poravna

Najzad se dogodilo ono što sam dugo očekivao a to je povećana vidljivost zemalja nastalih raspadom Jugoslavije na „world music“ mapi. Najzad se dogodilo da bogato etno nasleđe ex-Yu prostora bude umetnički uobličeno bez gubitka autentičnosti. Kada govorim o umetničkoj uobličenosti ne mislim pri tom na izvođačku uobličenost već na onu autorsku (u slučaju Božanića) ili aranžmansku (u slučaju Pisarović). Taj autorsko/sranžmanski trend su započeli Damir Imamović, Amira Medunjanin i Božo Vrećo a nastavili Ivan Grobenski još 2020. (Siromahi i Lazari) pa Dunjaluk 2022. (album Dunjaluk) i Adam Semijalec (Ode dite) i Lenhart Tapes – Dens oba 2023. godine, zatim Dunije prošle godine, da bi se ove godine  pojavili Vesna Pisarović sa albumom „Poravna“ i Igor Božanič sa „Žegom“.

Slučajno ili ne, u razmaku od samo dve nedelje pojavila se prvo „Poravna“ Vesne Pisarović pa „Žega“ Igora Božanića. Interesantno je da se na oba albuma, i onog hrvatske pop dive koja se okrenula džezu i onog mladog banjalučkog kantautora iz duboke alternative (seća li se neko Sir Croissanta?) nalaze sevdalinke iz banjalučkog kraja. Kod Vesne Pisarović spojene su dve njene nove ljubavi – sevdah i džez, dok je kod Igora Božanića proces išao sasvim drugim tokom – njegove vinjete sasvim lične prirode pevane na engleskom iz doba Sir Croissanta kojim se štitio od potpunog ogoljavanja pred slušaocima su preko prethodnog albuma „Runo“ nekako doplivale do tradicionalnog sevdaha pevanog na eksplicitno emotivan, introspektivan način. To je glavna razlika između njega i Pisarović – ona je u izvedbi ostala dosledna načinu izvođenja „pjesama poravnih“. To su one pesme „dugog daha koje zahtevaju sofisticiran glas bez vibrata, puno zraka“ kako je to Vesna sama objasnila u jednom intervjuu. Jedna druga definicija poravne pesme kaže da je to široka i mirna melodija, ravna i onda kada buja od ukrasa koji se prelivaju jedan s drugim kao zrna bisera nanizana u nisku. Drugim rečima, to je ono kad Safet Isović duboko udahne i zapeva „Mujo kuje konja po mjesecu“ sa svim onim glasovnim prelazima koji tu idu, a bez uzimanja vazduha. Dobar primer ćete naći i na albumu „Poravna“ već na njegovom otvaranju, u pesmi „Pita Fata Halil mejhandžiju“ ali i u svim ostalim pesmama sa albuma. Ono što ploču Vesne Pisarović čini drukčijom od drugih je striktna džez pratnja koja ne pokušava da imitira muzičku pratnju klasičnih sevdalinki koja se obično sastoji od žičanih instrumenata. Vrhunski džez muzičari Greg Cohen (bas), Tony Buck (perkusije) i Noel Akchote (gitara) nisu imali ograničenja ovde – mogli su da slobodno improvizuju što su i činili, pa je veza sa sevdalinkama ostvarivana isključivo preko vokalne izvedbe Pisarovićeve. Čak i tu dolazi povremeno do odstupanja kao u pesmi „Vrbas voda nosila jablana“.

Kod Igora Božanića muzičku pratnju i produkcijski tim čine braća Popov, Pavle koji je svirao skoro sve instrumente i Srđan, koji je svirao flautu i radio miks kao i harfistkinja Mina Marinković. Braća Popov su izvrsni muzičari koji to svoje umeće na albumu „Žega“ nisu zloupotrebili. Svirka je u funkciji pesama i interpretacije koja je suptilna i emotivna. Vrlo bi lako bilo prenaglašenim muziciranjem narušiti tu krhku strukturu, što braća ni u jednom trenutku nisu uradila. Pomenuću i Dušana Filimonovića zaduženog za mastering. Dakle, imamo jedan eksperimentalni džez album sa melodijskim linijama koje pripadaju sevdahu i jedan, kako je to izdavač u propratnom materijalu već rekao, sevdah – noir album, koji je, po mom doživljaju emotivniji i svakako bliži mom senzibilitetu. Zato dobija za nijansu višu ocenu.

Ocene:

„Poravna“- 8.3/10

„Žega“ – 8.6/10

…

I na kraju, po prvi put zaključak, na predlog mog digitalnog asistenta. Evo kako ga je sročio AI na osnovu mog teksta:

U vremenima kad povici s ulica odzvanjaju snažnije od aplauza s bine, muzika se ne povlači — samo menja kanal. Ploče koje su mi stigle u ovih mesec dana svedoče o otpornosti umetnosti: neki autori traže smisao, drugi pružaju utehu, treći jednostavno beleže dah trenutka.

Bez obzira na žanr ili poreklo, svi oni potvrđuju istu istinu: umetnost ne prestaje čak ni kada društvo zastane. A možda upravo tada dobija na važnosti.

Zato: slušajte pažljivo, birajte radoznalo, ocenjujte iskreno. I ne zaboravite — muzika ne menja svet, ali pomaže da u njemu opstanemo.

Do sledećeg preslušavanja: budite dobro, ostanite radoznali i čuvajte svoje Biće — sa velikim „B“.