Sivert, momak koji peva tužne pesme

Neću da lažem da sam čuo za Siverta Hojema kad me je moja prijateljica Dragana Čanak pozvala da idem na njegov koncert umesto nekoga ko je kupio kartu ali je bio sprečen. Trebalo je otići u Zappa bazu u kojoj do tada takođe nisam bio tako da je to bila prava avantura, put u nepoznato.

„Kako ne znaš ko je to, čuo si njegovu grupu Madrugada?“ čudila se Dragana kad mi je ponudila da idem sa njom na koncert. „O nee, španski alternativni rok…, to tako liči na Draganu“ pomislih ja ali se uzdržah od glasnog komentara. Jer, poklonu se u zube ne gleda, slažete se. Opet, ime Sivert Hoyem (sa precrtanim slovom „o“) baš nikako ne zvuči španski. Srećom, tu je njegovo sveznajuće veličanstvo Google koji je razrešio sve moje dileme – radi se o Norvežaninu iz gradića Sortlanda na krajnjem severu te zemlje. Tamo je bukvalno „bog rekao laku noć“, jer tamo tokom decembra i januara uopšte ne sviće (jasno je sad zašto se Sivertova grupa zove Madrugada – madrugada na španskom jeziku označava onaj deo noći od ponoći do pred samu zoru), tamo se može videti i fenomen „Aurora Borealis“ („northern lights“). Sada posle koncerta i posle upoznavanja sa Sivertovim biografskim podacima sasvim mi je jasno poreklo njegovih pesama ispunjenih tugom. Nije to ona strastvena, raspadajuća „t’ga za jug“ već je više ono što je Goran Grubišić nazvao „northern sadness“, melanholično osećanje bazirano na depresiji koje se može vizualizovati slikom mirne vode bez i jednog talasića. Baš tako izgleda pejzaž Sivertovog rodnog mesta. Neko bi rekao nepatvorena tuga koja prirodno proizlazi iz ambijenta. Ambijentalnost muzike Siverta Hojema je očigledna tek posle uvida u kompletnu sliku, kad se njegov muzički izraz posmatra kroz njegovo geografsko poreklo.

Dok o poreklu nisam znao ništa, njegova izjava data na koncertu da su njegove pesme 50% Dilan i 50% Koen ali da su ipak 100% njegove značila je samo to da ima prave uzore jer ako ćemo pravo, čuju se tu i tamo Dilan i Koen, ali samo kao relativno daleki uticaji. Dok gledamo ovog, privatno duhovitog i vedrog čoveka, i slušamo njegove tužne pesme shvatamo da su one pravi pokazatelj njegove iskonske povezanosti sa prirodom svog zavičaja. Promenio je Sivert Hojem tokom svog dvočasovnog solo nastupa u Beogradu čak četiri gitare, dve akustične i dve električne ali nije sviranje ono što kod njega pleni. To što pleni je njegov glas, bariton, koji suvereno vlada i visokim i niskim tonovima, ali, što je još važnije, vlada i publikom koja je ispunila Zappa bazu skoro do poslednjeg mesta. To što su veći deo publike činile žene dosta govori o pravoj prirodi privlačnosti njegovog glasa. Uostalom, poznata je stvar da nikada ne treba potceniti privlačnu snagu dobrog glasa. Ako želite da čujete koje pesme je izvodio a koje nije, da li je više bilo onih sa solo albuma ili iz repertoara njegove grupe Madrugada, od mene to nećete čuti jer te podatke ne znam ali vam mogu reći da se nisam pokajao što sam došao na njegov nastup. Ne samo da su mu pesme, mada su sve u istom,  melanholičnom ključu, dovoljno dobre da zadrže pažnju slučajnog posetioca poput mene nego su i priče koje smo od njega čuli između pesama duhovite, informativne i zanimljive. Toliko dobre da bih voleo da ga vidim sa bendom u skorije vreme kao što je obećao. Prema informacijama koje imam to bi trebalo biti već sledeće godine, tim pre što je Hojem bio vrlo iznenađen i oduševljen prijemom koji je od beogradske publike doživeo. Čak se, pošto je na duhovit način najavio bis, iz svih grla prisutnih čuo glavni moto tekućih studentskih protesta „PUMPAJ! PUMPAJ! PUMPAJ!“. Verovatno Sivertu nije bilo jasno šta ljudi viču i otkud toliko oduševljenje, ali nema veze, bitno je da su prisutni i ovom prilikom podržali studente i sebi dali oduška.

Iz cuga sam prihvatio poziv moje drage prijateljice Čankovice iz Novoga Sada da idem s njom na koncert Bajage i Instruktora, prvo, jer nikad nisam gledao Bajagu uživo, drugo jer sam, da se ne lažemo, njegov veliki fan. Može se reći od samog početka njegove karijere, računajući i vreme provedeno u Ribljoj Čorbi. Dovoljno sam mator da sam  njegovu celokupnu dosadašnju karijeru ispratio u realnom vremenu, tako da imam vrlo dobar uvid. Dobar deo njegove diskografije posedujem (ili sam posedovao) počevši od „Pozitivne geografije“ u vidu kasete, koju je kao poklon za rođendan dobila jedna od mojih sestara, do duplog vinila „Neka svemir čuje nemir“ s početka devedesetih, koji sam nabavio po želji svoje tada sasvim male dece. Sve posle toga je posed u digitalnom obliku. Ovo navodim samo da bih potvrdio da nisam bio samo slučajni posetilac, već neko ko pozaje Bajaginu karijeru i diskografiju a i, zašto ne priznati, voli njegove pesme.

Početak nije obećavao. Neviđena gužva na ulazu u „fan pit“ je počela da se raščišćava tek kad je masa okupljena oko ulaza počela preteći da skandira „pustite nas unutra“ dok se prva predgrupa Dram opraštala od publike na kraju svog kratkog nastupa koji na žalost nismo uspeli ni da vidimo ni da čujemo. Ušli smo na drugoj-trećoj pesmi Artan Lili, koja je po mom mišljenju  nelogično, nastupala pre Kralja Čačka. Bio je to kratak, ali poletan nastup „Artana“ koje sam prvi put gledao od kad su sa novim bubnjarom. Kralj Čačka sa bendom mislim da nikad nije nastupao pred većim brojem ljudi, ali se odlično snašao dobro iskoristivši vreme koje mu je dato. Izveo je svoje najpoznatije pesme kao što su „Moj Avatar“, „Deda Mraz je švorc“ i moju omiljenu „Baci svetlost na put“. Koliko sam mogao da ispratim, jer nam je u tom trenutku osnovna preokupacija bila da pronađeno kraj reda za pivo koji se protezao sigurno oko 200 metara od štanda za prodaju pića postavljenog na samom ulazu. Dakle, morali smo, probijajući se kroz neviđenu gužvu, idući uz red za pivo, da pronađemo njegov kraj koji se nalazio negde baš naspram glavne bine, pa onda nalevo krug da stanemo u njega i da se mic po mic pomeramo nazad ka ulazu. Ne znam koji genije je smislio taj pravac cirkulisanja mase, ali znam da smo se, kad smo se posle sat vremena najzad dokopali piva i koka kole, nalazili na najudaljenijoj tački od bine, skroz iskosa, tako da smo jedva video-bimove videli. Masa se u međuvremenu dodatno zgusnula tako da je povratak na centralne pozicije odakle bi bar nešto videli bio nemoguća misija. Ipak smo se nekako vratili na poziciju osam sati (ako za binu kažemo da je na 12 sati) tako da smo mi malo viši mogli nešto i da vidimo. Čulo se dobro, čak odlično tu gde smo mi bili.

Riskantni double-bill koncert je bio na programu tog petka, 17.05.2024 godine. Kad se saberu do sada objavljene pesme obe grupe dobije se cifra osam, s tim da šest pripada grupi Mitsko biće i nalaze se na EP-ju „Tužne pesme u slatko-kiselom sosu“ (postoji i EP remixa istih tih pesama) a dve („Put“ i „Sijam“) grupi Oxajo. Ako znamo da sala „Amerikana“ DOB-a prima max 700 ljudi, teško je bilo očekivati da je do kraja ispune dve grupe koje su na početku svojih karijera. I nisu je ispunile – bilo je 400+ ljudi, ali ljudi spremnih da se dobro zabave. Zabavu su i dobili!

Otvorili su devojka i momci iz Mitskog bića. Iako niko od njih nema ni dvadeset i pet (rekao bih, sudeći po izgledu) i sigurno teško da su doživeli i daleki eho bivše nam države Jugoslavije, već posle prvih taktova njihove opuštene svirke ta država odmah pada na pamet. Prvo sam mislio da je to neki moj trip, iako nisam baš poznat po žalu za Jugoslavijom (što je propalo, propasti je moralo), ali kad sam začuo refren poznat svim Jugoslovenima „Lola o Lola, ti znaš da nisam milioner, Lola o Lola, da poklonim ti čitav svet…“ koji je nekad pevao Vladimir Savčić Čobi, vokalni solista (tako se tada govorilo) sarajevske grupe Pro Arte, znao sam da me uši nisu prevarile (iako su prevari sklone, reći će oni koji imaju uvid u moj sluh hehe). Jovan Ilić, gitarista, pevač i autor pesama koji predvodi četvoročlanu grupu klasične rok postave gitara-bas-bubanj-klavijature, pravi pesme koje plene nekakvom detinjom nevinošću i neiskvarenošću. Takvi su mu i video spotovi koje sam pravi za svoje pesme što mu nije teško budući da je student filmske režije. Imajući u vidu da je ovo Mitskom biću treći (i slovima: treći!) nastup u Beogradu i prvi veliki, začuđujuće su se dobro snašli. Svoje pesme su izveli besprekorno, „laid back“ što bi rekli naši stari, i uz izuzetno dobar prijem publike, naročito kad su izvodili svoj najveći hit „Sa tobom“ koji je publika i otpevala zajedno sa bendom. Mislim da su i sami bili iznenađeni izuzetnim prijemom. Sigurno je bio iznenađen ali i ponosan Jovanov otac (koga sam primetio u publici i tek tada shvatio da mu je otac) Nebojša Ilić, glumac poznat po ulozi legendarnog selektora reprezentacije Jugoslavije u fudbalu Boška Simonovića – Bože Dunstera ovekovečenog u Bjelogrlićevom filmu “Montevideo, Bog te video!”. Mislim da smo prisustvovali početku jedne velike karijere, ne samo muzičke, jer imaće Jovan Ilić, harizmatičan kakav jeste, štošta još da kaže i na polju svoje osnovne delatnosti – filma.