Kud svi Turci tu i  mali Mujo

*****

Što se bjeli u gori zelenoj?

Al’ su snjezi, al’ su labudovi?

Da su snjezi, već bi okopnuli,

labudovi, već bi poletjeli;

nit’ su snjezi, nit’ su labudovi,

nego šator Altin Gun ašika...

*****

Za ovo citiranje “Hasanaginice” sa izmenjenim poslednjim stihom najzaslužniji je beli čador koji nas je dočekao na ulazu u koncertni prostor u luci Beograd, koji je neodoljivo podsetio na tu narodnu pesmu koja je, opet, poveznica sa koncertom manje zbog etničkog porekla članova grupe Altin Gun (jer samo jedan član grupe je etnički Turčin), više zbog muzičkog  sadržaja. Altin Gun je holandsko-turska grupa koja izvodi tradicionalnu tursku folk muziku iz repertoara ašika, turskih singer/songrajtera (koristim zapadnu terminologiju da bih vam približio pojam „ašik“). Trenutno je u postavi samo jedan Turčin, Erdinč Ečevit Jildiz koji je frontmen, glavni pevač i svirač baglame, turskog instrumenta iz porodica tambura. Ostala četvorica su čistokrvni Holanđani, mada bih mogao da se zakunem da je perkusionista, imajući u vidu njegovu nadahnutu svirku, čistokrvni Turčin. Ne bih dužio sa objašnjenima o prirodi njihove muzike koja sam već dao OVDE i OVDE, već bih odmah prešao na opis koncerta.

Ne znam ni približno koliko je bilo posetilaca na prvom koncertu Altin Guna u Beogradu, ali mogu reći da ih je bilo mnogo. Naročito ako se ima u vidu cena ulaznica od 4.000 dinara koja za naše prilike nije niska, kao i udaljenost koncertnog prostora od stajališta gradskog saobraćaja. Za one sa kolima stvar stoji bolje, jer mesta za parking u luci Beograd ima koliko ti srce želi, a i cena od 50 dinara za sat je više nego povoljna. Ono što nisam očekivao kad se radi o publici je njeno prosečno godište – čini mi se da nije bilo nikog starijeg od četrdeset godina, ako izuzmemo mene i moju drugaricu koja me je častila kartom. Kasnije tokom koncerta postalo mi je jasno zašto je to tako, mada je trebalo odmah da mi bude jasno jer ipak mi ovo nije bio prvi susret sa muzikom Altin Guna. Njihova verzija muzike starih turskih narodnih pevača – ašika je daleko ritmičnija, živahnija i pogodnija za ples od originala a našim mladima ti istočnjački ritmovi nisu strani, naprotiv. Moja teza izneta u prethodnim tekstovima o Altin Gunu pokazala se tačnom – ako bih morao da nađem pandan njihovoj muzici na našoj muzičkoj sceni, to bi bili električni bendovi koji sviraju na svadbama. Ne kažem to u pežorativnom tonu ali  tip plesa koji je dominirao u publici može se videti u onim delovima svadbe kad na red dođe muzika juga Srbije koja kao je što znate bogata orijentalnim uticajima. U našoj neposrednoj blizini bilo je pet mladih Turkinja (dao bih im oko dvadeset godina) koje su  neprestano pevale (znale su sve tekstove) i igrale sa podignutim rukama, i vrlo brzo su im se pridružile i naše devojke i mladići, pa i moja drugarica Dragana koja je čak ponela daire (očigledno je bolje od mene znala šta nas čeka!). Atmosfera koju su pravili momci na bini a naročito pevač i baglamista Erdinč (čije ime je u par navrata publika skandirala) bila je zarazna – do kraja koncerta čitav prostor ispred bine pretvorio se u plesni podijum. Svirka je bila savršena, dinamika koncerta odlično izbalansirana sa povremenim smirenjima da bi se došlo do daha, ali se posle svakog predaha „udaralo“ još žešće. Čak i bis koji je malo odstupao od glavnog dela koncerta jer se manje oslanjao na taj turski vajb a više na psihodeliju i svetlosne efekte, nije naterao publiku da prestane da pleše. Pravo narodno veselje, ako mene pitate.

Za ljubitelja rokenrola poput mene uživanje mladih beograđanki (kojih je bilo više) i beograđana u turskoj muzici bilo je na neki način iznenađenje, ali sam dobio još jednu potvrdu da muzika koju ja volim, a to je rokenrol, nije više muzika mladih već muzika generacije koja polako nestaje. S druge strane, drago mi je da je mladost našeg grada kosmopolitski orijentisana jer nije samo plesala već se i družila sa brojnim gostima iz Turske koji su prisustvovali koncertu. Moram na kraju da priznam da sam se neočekivano dobro proveo jer, očigledno je, da je i meni taj turski melos u krvi. I neka je, ne vidim zašto bih bežao od toga. Kao što rekoh u naslovu – kud svi Turci, tu i mali Mujo!