Ova knjiga po imenu „60 otkucaja (glazbena lektira)“ je metodsko-pokazna vežba na žalost neuspele reforme postojećeg obrazovnog sistema. Na osnovu naslova relativno lako možete zaključiti da se radi o autorovom izboru 60 pesama koje bi po njemu trebale biti „glazbena lektira“ svakog mladog čoveka.  Jokić je vrlo tendenciozno dao takav podnaslov svojoj knjizi, jer je njegova reforma obrazovanja koju sam pomenuo podrazumevala i promene u programu lektira za osnovnu i srednju školu, pa bi, da je  uspela, hrvatski srednjoškolci čitali knjige Danila Kiša i pesme Džonija Štulića, da navedem samo dva u javnosti najkontroverznija predloga, ali i slušali možda baš ove pesme kao deo muzičke lektire.  Od reforme se na žalost odustalo, ali je Jokić sada već davne 2018-te godine ipak svoj spisak pažljivo odabranih šezdeset klasičnih pop/rok/džez pesama ponudio učenicima Škole primjenjene umjetnosti i dizajna iz Zagreba da ih ilustruju po svojoj zamisli. Važno je napomenuti da učenicima rođenim u XXI veku najvećim delom nisu bili poznati ni izvođači ni pesme, za razliku od nas pripadnika starijih generacija koji smo vrlo familijarni sa tim pesmama. Autor je, svakako savetovao da uporedo sa čitanjem slušate pesme o kojima je pisao pa nisam bio lenj da na Spotifaju napravim plejlistu „60 otkucaja /glazbena lektira/“. Videćete da je Jokićev izbor vrlo širok, da ima 17 pesama iz ex-jugoslovenskih zemalja i 43 pesme iz sveta, pretežno anglo-američke, mada ima nekoliko njih sa romanskog govornog područja. Što se žanrova tiče, pored domaćeg popa, roka i novog talasa, ima roka, panka, džeza, čak i folka i kantrija, novog popa i elektronike. Na izbore ovakvog tipa uvek ima primedbi, zašto je izabran ovaj a ne onaj… Mogao bi se autor optužiti da se poveo za svojim ukusom, što nije zabranjeno, ali ja ipak ne bih išao u tom pravcu, posebno kad se tokom čitanja shvati da je svaka od izabranih pesama u stvari ilustracija jedne od teza koje Jokić obrađuje u vidu mini eseja. Ne mora da znači ali mi se čini izvesnijim da su prvo napisane teze tih mini eseja pa su u odnosu na njih izabrane pesme. Neka primer bude esej o pesmi Killing in the Name  od grupe Rage Against The Machine koji počinje rečenicom (početak citata) „U borbi za bolji i pravedniji svijet postoje situacije u kojima je potrebno djelovati, govoriti i pjevati izravno i beskompromisno“ (kraj citata). Ta teza se zatim razrađuje, pa se prelazi na biografske podatke izvođača i podatke o samoj pesmi ali i doživljaj pesme od strane pisca. Zaključak je slobodnije forme, i zavisi od prirode teme koje je pesma ilustracija. Grafička ilustracije pesme od strane mladih umetnika je takođe tu, uz svaku pesmu. To je uglavnom pattern koji Jokić koristi, i on daje knjizi relativno čvrstu formalnu strukturu ali je sadržinski Jokić veoma širok, pa se te teze na osnovu kojih je izvršio izbor pesama kreću od političkih stavova do mentalnog zdravlja, od ljubavi do samoubistva, od genetike do ravnopravnosti polova… Šezdeset teza za šezdeset životnih situacija ili za šezdeset preokupacija ili za šezdeset tema za diskusiju.

Koncept u osnovi nije novi, navešću samo dve knjige u kojima je ranije primenjen: Nick Hornby – 31 Songs i i naročito Bob Dylan – The Philosophy Of Modern Song. Ono što Jokićev koncept razlikuje od pomenutih je to što njegova knjiga ima i vizuelni momenat koji je podjednako bitan (ako ne i bitniji) od literarnog. Kao što rekoh, Jokićevi važni saradnici bili su učenici Škole primjenjene umjetnosti i dizajna iz Zagreba i to tako što je šezdesetoro njih dobilo po jednu pesmu koju je Boris Jokić izabrao da za nju napravi ilustraciju na osnovu ličnog doživljaja te pesme. Treba imati u vidu da su pesme tretirane u knjizi, koje su većim delom vrlo dobro poznate čak i prosečnom pratiocu rok muzike, za te mlade ljude rođene u XXI. veku bile potpuna nepoznanica. Na svom prvom i jedinom susretu sa učenicima Jokić ih je pitao „ko je od vas čuo za Dejvida Bouvija? (eng. David Bowie)“ i kako je sam rekao u pomenutom podkastu kod Galeba, stidljivo se javila jedna jedina devojčica. Ali, zadatak koji su dobili pobudio je kod tih mladih ljudi radoznalost da se čuje i sazna više  a to je upravo bila ideja na žalost propale reforme obrazovanja.

Ne samo što je užitak čitati knjigu poput ove, knjigu koja vas tera na razmišljanje, preispitivanje i fino štelovanje sopstvenih vrednosti i stavova, već je užitak i držati je u rukama i gledati te fenomenalne ilustracije učenika dizajnerske škole. Zadivljujuće je koliko su ti mladi ljudi, koji uglavnom nisu znali ništa o pesmama koje je trebalo da ilustruju, najvećim delom uspeli da pogode sentiment i uhvate suštinu i pesama i autora tih pesama. Data im je sloboda da kreiraju suočeni sa nepoznatim a ne da tek reprodukuju i prežvakavaju davno usvojene stvari, i oni su tu slobodu na fascinantan način iskoristili. Umeće sloboda da peva, samo nam je dajte - da parafraziram velikog pesnika! A Borisu Jokiću želim da njegova reforma ipak zaživi, kad-tad, i to ne samo u Hrvatskoj. Nadam se da hoće, jer bi se tom reformom stvarali slobodno misleći ljudi a sasvim je jasno da bez reforme školstva u tom pravcu nema pravih suštinskih promena. Naravno da je svakoj vlasti slobodno misleći čovek najveća pretnja, tako da je pitanje da li će se takva reforma ikad desiti posebno imajući u vidu današnje okolnosti i kod nas i u svetu. Kako sam u suštini ipak optimista verujem da hoće. Dok se ne desi, čitajte knjigu „60 otkucaja“ koja daje nadu da je prava promena moguća.