Tema knjige Borisa Jokića „60 otkucaja /glazbena lektira/“  (Rockmark, Zagreb, 2025) je muzika i na prvi pogled nema nikakve veze sa aktuelnim dešavanjima u Srbiji. Tako izgleda samo na prvi pogled, dok ne saznate ko je Boris Jokić, autor ove knjige. Boris je jedan od kreatora „Kurikularne reforme predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja u Hrvatskoj“ koja, da je zaživela, ne bi težila samo kozmetičkim promenama čemu najčešće reforme inicirane od strane političara teže, već do onih suštinskih koje bi promenile paradigmu i napravile obrazovni sistem za XXI vek. Jokić i nije političar već je po zanimanju psiholog koji se školovao u Hrvatskoj, Americi i Engleskoj, gde je i doktorirao na Kembridžu, sa doktorskom disertacijom na temu obrazovanja tako da mu je učešće u reformi bilo, kao što se kaže, u opisu posla. Mandat za rad na reformi obrazovanja dobio je od političkih struktura, koje su mu podršku vrlo brzo uskratile, čim im je postalo jasno da bi primena predložene reforme značila, gledajući na duže staze, i suštinsku promenu sistema. Obustavljanje reforme obrazovanja izazvalo je velike proteste širom Hrvatske, ali to nije uticalo na odluku o obustavi. Ono što je uplašilo vlast je to što bi tako reformisano školstvo stvaralo slobodno misleće pojedince koji se ne daju tako lako kontrolisati od establišmenta.

Zato nije slučajno (sinhronicitet!) što se baš u ovom trenutku, dok studentsko-građanski protesti i dalje traju, njegova knjiga našla na mom noćnom stočiću. Taj pokušaj reforme obrazovanja u Hrvatskoj iz 2016-te, koji bi, da je primenjivan u kontinuitetu, doveo do promene sistema u toj zemlji, je u svojoj suštini mada ne i u svojoj pojavnosti veoma sličan onome čemu teže pobunjeni studenti, a sada i građani, u Srbiji 2025-te godine. Studenti i građani traže od učesnika u društvenom životu ono što ne mogu dobiti od ljudi koji su produkt dosadašnjeg sistema obrazovanja a to su nezavisnost, stručnost, moralna čvrstina i poštovanje zakona koji važe za sve bez izuzetka. Ako vas zanima više o samoj reformi, kako je zamišljena i zašto nije uspela, poslušajte Jokićevo gostovanje u Agelast podkastu broj 260 osmog decembra 2024. Primetićete da su baš negde oko datuma emitovanja podkasta počele blokade fakulteta pa pobuna studenata u Srbiji nije ni mogla biti pomenuta tokom tročasovnog razgovora, ali je pri kraju razgovora najavljena knjiga „60 otkucaja /glazbena lektira/“ koja u tom trenutku još nije bila zvanično izdata a koja je predmet ovog teksta. Pa da pređemo najzad na priču o knjizi.

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (51)

( „In Search Of Tito's Punks“ – Barry Phillips )

---

Sve je počelo tako što je izvesni Saša Mijatović iz Kragujevca, ljubitelj pank muzike preko Fejsbuka 2011. godine kontaktirao pisca ove knjige Berija Filipsa, tada stanovnika Šefilda, grada u Engleskoj, u vezi sa pesmom “No Room For You” njegove nekadašnje pank grupe Demob, izdatom 1981. koju su obradile neke ex-Yu pank grupe, pre svih KUD Idijoti iz Pule pod nazivom “Ovo nije mjesto za nas”. Iznenađen i zaintrigiran ovom informacijom, Beri je rešio da dođe na Balkan i podrobnije ispita o čemu se tu tačno radi.

Beri Filips je, na sreću čitalaca, radoznao i temeljan čovek. Radoznao da kopa dublje ispod površine i temeljan da taj posao uradi kako treba. Za prvu stanicu njegove potrage za “Titovim pankerima” odredio je Zagreb što je sasvim logično jer iz tog grada je lako doći do Ljubljane gde je ta ex-Yu pank priča počela, do Rijeke u kojoj se nastavila i Pule, grada iz koga su KUD Idijoti, glavni junaci ove priče. Beograd se naravno nije mogo izbeći, ne samo zato što se iz njega najlakše dolazi u Novi Sad i Kragujevac, dakle u gradove bez kojih priča o jugoslovenskom panku ne bi bila kompletna.

Retke su knjige u domaćoj rok esejistici poput ove Ivačkovićeve, koje se bave diskografijama aktera rok scene. Razlozi su brojni, od nedovoljnog broja diskografskih izdanja većine rok bendova i pojedinaca koja bi bila dovoljna da ispune knjigu, od nepostojanja širokog auditorijuma zainteresovanog za takva izdanja pa samim tim i izdavača koji bi se upustili u objavljivanje takvih knjiga, do nepostojanja autora koji bi takve knjige napisali na dovoljno objektivan, kompetentan i zanimljiv način. Ivan Ivačković je, odmah da kažem, jedan od retkih koji se usudio na tako nešto, i jedan od još ređih koji je uspešno obavio zadatak koji je sam sebi postavio. Istina je da je kao predmet svog pisanja imao bogatu diskografiju čoveka koji je snažno obeležio muzičku scenu Jugoslavije i zemalja koje su nastale njenim raspadom u periodu od kraja sedamdesetih godina prošlog do prvih godina novog veka – Đorđa Balaševića. Istina je i da je imao najtužniji povod za objavljivanje knjige, njegovu smrt, ali to ne umanjuje ni težinu zadatka, niti umanjuje rezultat koji je postigao. Treba reći da je Ivačković radio na ovoj knjizi slobodno se može reći decenijama, sakupivši bogatu arhivu o Balaševiću, koju je obilato koristio. Dakle, nije to jedna od onih knjiga koja bi da profitira nečijom smrću, već iza nje stoji studiozni dugogodišnji rad, što se vidi iz svakog napisanog retka.

Autor je, kako je to jedino i moguće kad se radi o pisanju o nečijoj diskografiji, išao hronološkim redom. Naravno, pišući o pločama, nije moguće izbeći pisanje o njihovom autoru, kao ni pisanje o događajima koji su koji su pratili njihovo izdavanje (ili su ploče pratile događaje, kako vam se više sviđa). Nije moguće, a nije ni pametno, preskočiti biografske podatke, javne nastupe, druge umetničke aktivnosti autora, kao što nije moguće, bar kad se radi o onoj (ne)srećnoj zemlji, izbeći politiku, koja je snažno obeležila baš godine aktivnosti Đorđa Balaševića. Na toj temi, gde bi mnogi pali, Ivan Ivačković se pokazao najjači. Neću reći da se Ivačkovićeve procene i ocene Balaševićevih ploča bitno razlikuju od onih koje sam izneo u svom tekstu o njemu napisanom za Stereo Art (autor me je, na moje veliko zadovoljstvo, čak citirao u knjizi), neću reći ni da ga je štedeo, što je za svaku pohvalu jer mu je bio dugogodišnji prijatelj. Ono što hoću reći je fakat da je pisanje o raspadu Jugoslavije vrlo klizav teren, jer svaki pojedinačni savremenik tog procesa iz svih šest ili sedam novonastalih država (čak i po tom pitanju nema jedinstvenog stava) ima svoje mišljenje, jasno definisano dugim raspravama koje su vođenje na tu temu i pre pojave društvenih mreža a naročito posle. Svako od nas ima svog glavnog krivca, svoje uzroke i svoje posledice, tako da je pisati o tome kao što rekoh hod po tankom ledu. Ivačković je uspeo da vrlo objektivno, ne stajući ni na jednu stranu pređe taj tanak led a da ne propadne kroz njega. Dokaz je to što je knjiga objavljena u Hrvatskoj u isto vreme kad i u Srbiji, bez ikakvih negativnih reakcija ni sa jedne strane. Za bolje poznavaoce Ivačkovićevog dela ovo nije bilo iznenađenje, bar ako je suditi po kritikama njegovog dela „Kako smo propevali: Jugoslavija i njena muzika“ koje na žalost nisam čitao.

Bez obzira na prijateljstvo autora knjige i njegovog subjekta, kritičarska žica Ivačkovića je sve vreme prisutna. Ne nedostaju pohvale za ono što treba da se hvali ali ni pokude (ali nikad maliciozne) za ono što je za kuđenje. Čak i po pitanju tekstova koji su svakako najjači adut Balaševića, Ivačković ume da bude kritičan, pre svega kada se radi o povremenoj banalnosti i površnosti, ili korišćenju opštih mesta, što je sve uglavnom vezano za njegovu ranu fazu, ali i kritike nekih od njegovih čuvenih priča između pesama, koje su takođe umele da budu banalne, nekad i uvredljive za one o kojima je govorio. Pri analizi muzike je bio još oštriji (s pravom, ako mene pitate), pri čemu nije štedeo ni Balaševićeve saradnike. Nejgore su ipak prošli dizajneri omota Balaševićevih ploča, s čim bih se takođe apsolutno složio. Dakle, nije to jedna od onih apologetskih knjiga koju piše prijatelj o prijatelju, što mi je izuzetno drago, jer takve knjige mogu da istrpe samo zemlje u kojima je rok publicistika razvijena, u kojima bi o autoru Balaševićevog kalibra bilo napisano desetine, ako ne i stotine knjiga. Na našem skromnom tržištu rok publicistike, možda ćemo, ako budemo imali sreće, čitati još jednu ili dve na tu temu. Drago mi je i to što je Ivačković, poštujući Balaševića, izbegao zadiranje u njegov privatni život, osim onoliko koliko ga je sam Balašević, dok je bio živ, stavio javnosti na uvid.

Ono što me je iznenadilo je potpuni nedostatak tekstova Balaševićevih pesama u knjizi. Naravno da nisam očekivao tekstove celih pesama, ali nema citiranih ni delova pesama, pa ni pojedinih stihova ili delova stihova. Naslovi da, dalje od toga ne. Bez izuzetka. Ne znam da li je njihov izostanak vezan za autorska prava ili je odluka autora knjige da ih ne koristi, ali me njihov izostanak iznenadio. Uspeo je Ivačković da dočara njihov sadržaj opisima onoga što se događa u tekstovima, ali to ipak nije isto. U svakom slučaju, ako bih ikad bio u prilici da intervjuišem Ivana Ivačkovića, to bih ga prvo pitao. Sa citatima delova bitnih tekstova, knjiga bi bila skoro savršena.

Ivačkovićev prikaz diskografskih izdanja Đorđa Balaševića je, ponoviću opet, više od obične muzičke knjige. To je pre svega hronika jednog vremena i poslednjih dana jedne zemlje koje više nema, jednog rata, i nove realnosti koja je došla posle. Realnosti koja kaže da od Jugoslavije nije ostalo ništa osim zajedničkog kulturnog prostora koji još opstaje, mimo i usprkos politike, a čiji je najjači simbol bio i ostao Đorđe Balašević.