Blog
Kome je do muzike sada kad se istorija odvija pred našim očima. Kolokvijum za kolokvijumom, ispit za ispitom, studenti su sve bliži diplomiranju. Niko ne zna koliko još ispita treba da polože (sve dosadašnje položili su sa desetkom!) ali znaćemo kad bude kraj. Ne pitajte kad će da bude, i šta još treba da se uradi da do kraja dođe, ali jasno vam je, ako niste zaslepljeni nepomenikom, da će kraj doći. Vlast se rastače pred našim očima, puca po šavovima, i to bez i jednog nasilnog čina prema njoj. U nekom trenutku neko će nepomenika kucnuti po ramenu i reći: čoveče, gotovo je. Kraj je, nema dalje. Neko iz njegovog okruženja. Dok se to ne desi, sva moja pažnja je usmerena na praćenje puta ka toj završnici. Zato je ovaj „Dnevnik“ štur, čak površan ali ću ga ipak objaviti, da ne prekidam kontinuitet. Ipak, inspirisan studentskim antikorupcijskim zahtevima potrudio sam se da moje ocenjivanje bude transparentnije, i da se naslanja na čvršće parametre od sviđanja – nesviđanja.
Definitivno, od ove godine ću raditi ponderisanje mojih ocena tako da ne budu baš skroz proizvoljne. Dakle, pri ocenjivanju u obzir ću uzimati muziku, tekst i kontekst a to su tri elementa koja neku pesmu čine pop/rok pesmom. Muzika će činiti 50% ocene, tekst 20% a kontekst 30%. Objasniću detaljnije: pod muzikom uzimaću u obzir odabrani žanr, moju procenu kvaliteta komponovanja i izvođenja muzike, originalnost, aktuelnost. Što se tiče teksta procenjivaću smislenost, svrsishodnost (tekst za pop pesmu ne mora biti filozofski traktat na primer), rečnik primenjen u pesmi, stil. Kontekst je teže opisati, ali moglo bi se reći da je pretežno vezan za tekst i da je to kulturno okruženje pesme i/ili albuma to jest priča koja prati neko muzičko delo. Možda bi se moglo reći da je to moja procena koliko je neki album bitan za vremenski period kada se pojavio. Koliko obeležava to vreme. Što se kompilacija tiče ocenjivaću način izvođenja (50% ocene), izbor pesama (30%), i povod/razlog za objavljivanje (20%) s tim što je zbog neoriginalnosti materijala maksimalna ocena 8,00. Naravno, i dalje su to moje subjektivne procene sa kojima ćete se složiti ili nećete. Da ne bih komplikovao stvari i da bih proces ocenjivanja i dalje održao tajnovitim i netransparentnim, objaviću samo krajnju ocenu.
Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (53)
Važno je znati, pre svega, da je Bob Dilan učestvovao u pripremama za snimanje filma i da je odobrio scenario, navodno je isti na kraju parafirao i rekao „Go with God!“. Važno je takođe znati da je Ilajdža Vold, inače muzičar i publicista po čijem književnom predlošku je nastao scenario, za koga nije dovoljno reći da je jedan od najboljih poznavalaca bluz i rok muzike, već da je čovek koji po dubini razume popularnu kulturu i njene spoljašnje manifestacije. Važno je znati i da je jedan od potpisnika scenarija Džej Koks, rođeni Njujorčanin koji istoriju toga grada odlično poznaje, toliko da je bio koscenarista filma „Bande Njujorka“ Martina Skorsezea. Neko ko tako dobro poznaje dalju istoriju svoga grada, bližu istoriju svoga grada očigledno drži u malom džepu. Važno je znati da je režiser i koscenarista Džejms Mengold bio takođe koscenarista i režiser još jednog čuvenog biografskog filma, ”Hod po ivici” iz 2005. godine, koji govori o životu legende koja se pojavljuje i u ovom filmu - Džonija Keša. Važno je znati i da je premijera ovog filma u marketinškom smislu vrlo pažljivo pripremana, putem trejlera koji su insistirali na autentičnosti lokacija, mobilijara, kostima kao i rekonstrukciji muzike notu za notu, s tim da su izvođenja pesama originalna – svaka glumica i svaki glumac lično izvodi pesme koje su mu po scenariju dodeljene, prilično verno originalu, ako smem da dodam. Važno je isto tako znati da ima situacija iz filma koje odstupaju od onoga što se stvarno dogodilo (ili od onoga što je zabeleženo da se dogodilo) što, imajući u vidu koliko je pažljivo pripreman film, svakako nije slučajno. Kako je to u svom komentaru lucidno primetio Ilajdža Vold, zabeležen je na snimku koncerta u Mančesteru u Engleskoj (znači dogodio se!) onaj uzvik „Judo!“ upućen Dilanu kad se uštekao u struju, što nikako ne znači da se nije dogodio i pre toga, na festivalu u Njuportu, kao što je prikazano u filmu. Čak je sasvim logično i verovatno da se dogodio, jer sasvim je odgovarao raspoloženju dale publike na tom festivalu folk muzike na kome instrumenti uključeni u struju do tada nisu često viđani.
28.11.2024 – 27.12.2024
Ovaj Dnevnik će biti obimniji nego bilo koji do sada jer sam se, pored redovnog preslušavanja, potrudio i da čujem albume koje je na svoju listu stavio moj sličnomišljenik M.G., kao i albume koji su se našli na listama magazina Mojo i Uncut, kao i na Americana listi portala Popmatters samo iz razloga da mi nešto ne promakne. Naravno, radi se o albumima koji pripadaju takozvanim „roots“ žanrovima i onim proisteklim iz tih žanrova. Ima tu kao i obično i velikih zvezda, i povratnika na scenu, ali i sasvim novih imena. Odlične albume imaju Father John Misty i Vili Nelson, kao i mlada nada Bejli Biger i jedini razlog što im nisam napisao barem kratak prikaz je nedostatak vremena. Intenzivno razmišljam o godišnjoj listi tako da će ovo izdanje biti siromašnije prikazima bar kad se radi o stranim albumima.
Dok ne dođe ta godišnja lista probajte da preslušate neuobičajeno dugu plejlistu sastavljenu od pesama po mom izboru da svih pomenutih albuma OVDE.
Evo šta sam pripremio ovoga puta:
01.10.2024 – 27.11.2024
Ovoga puta ću u uvodu pisati o albumima koje sam samo ocenio, jer mislim da neki od njih zaslužuju komentare, ali ne i šire prikaze. Počeću sa legendarnim bendovima i pojedincima koji imaju nove albume a to su Pixies, The Cure, Mercury Rev, Vili Nelson, Sid Grifin pa i vremešni Irac Kristi Mur.
Ovaj poslednji je osamdesetogodišnjak, folk pevač, levičar, koji je ipak ostao u kontaktu s savremenim civilizacijskim trendovima, ali da se razumemo, on jeste aktuelan, ali ne i moderan, bar što se muzike tiče. Najtradicionalniji mogući folk je u pitanju.
The Cure moram priznati nikad nisu bili klub za koga navijam sticajem životnih okolnosti. Njihova karijera se razvijala uporedo sa mojim diplomiranjem, ženidbom, služenjem vojnog roka, otvaranjem ordinacije, dobijanjem i gajenjem dece i to se sve odvijalo u takvom tempu da nije čudo što sam osamdesete „preskočio“ kad se radi o novim pojavama na sceni (jedva sam i one stare ispratio). Retroaktivno se na njih nisam „primio“, kao uostalom i na većinu muzike iz tog perioda, i to zbog iritirajuće produkcije, naročito zvuka bubnjeva (jedva je i Brus Springstin iz osamdesetih mogao da prođe!). Slabo poznajem njihov opus i ne znam da li je njihov aktuelni album samo nastavak niza ili je doneo nešto novo, ali mogu reći da ono što čujem izaziva fudbalske asocijacije (mada Robert Smit uopšte ne liči na fudbalera, više liči na babu). Naime, muzika sa najavnog singla koji sam prvo čuo (i većine ostalih pesama) neodoljivo podseća na tika-taka igru FC Barselona iz vremena Ćavija i Inijeste, čisto umiranje u lepoti, ali problem je u tome što kad lopta najzad dođe do Mesija za razliku od fudbala ovde nema sudije da svira penal pa sve ostaje nedorečeno. Možda tu nedorečenost vole ljubitelji Kjura, ali ja, na žalost ili na sreću, nisam od tih.
The Pixies su bolji, jer taj njihov pauer pop ili pank-pop je lepo zaokružen i ne razvlači se kao gladna godina.
Mercury Rev je vrlo dobar, sa svojim lebdećim pesmama koje su uzletele još dalje u pravcu kosmičkih prostranstava od njihovih ranijih pesama. Pičfork ih je ispljuvao, ali mene su kupili duvačima koje su ubacili pa čak i Donahijevim recitovanjem i šaputanjem tekstova pesama. Čini mi se da je posle trideset plus godina karijere ovakva promena bila neophodna, a i primerena je njihovim godinama.
Vili Nelson je snimio možda i dvadeseti album kojim se oprašta od ovozemaljskog života koji je bolji od svih dosadašnjih tog tipa osim prvog takvog, „Spirit“ iz 1996, kada je imao 63 godine. To je bio njegov 44. studijski album a ovaj poslednji je 76. – dakle punih 28 godina traje njegovo opraštanja sa svojom publikom. I neka traje još koliko god. Ne bunimo se.
Sid Grifin je interesantan lik – pored toga što je bio lider cow-punk grupe Long Ryders i benda Coal Porters, on je i pisac knjiga o Gram Parsonsu, Blugras autorima, Bobu Dilanu, kao i brojnih eseja o rok muzici. Ipak, ovaj njegov akustični album nisam najbolje primio, nekako mi je ravan i predvidljiv.
Reći ću par reči i o dve buduće zvezde, Megan Moroni i Lejni Gardner koje obe dolaze iz kantrija – prva će i ostati u njemu kao zvezda njegovog glavnog toka a druga će postati pop zvezda poput Tejlor Svift, Kejsi Musgrejvs ili Majli Sajrus. Njihova sudbina je upisana u taktove muzike sa njihovih debitantskih autorskih ploča koje se nalaze pri dnu ovog mog dnevnika (kao što su pri dnu i po ocenama).
