Oliver Entoni – nemoguće je izbeći tu temu jer otvara veliki broj pitanja koja traže odgovor. Tema je vrlo kontroverzna, jer da nije, ne bi izazivala toliko strasti, i za i protiv. Entoni je do pre tri nedelje bio anonimni izvođač folk pesama sa Apalačkih planina, čime se bavio iz hobija, i ne pomišljajući o nekoj ozbiljnijoj karijeri. Pre tri nedelje je postavio stolicu u svom dvorištu, seo na nju i uz pratnju dobra (metalna gitara) otpevao svoju pesmu „Rich Men Out of Richmond“. Pesma spada u žanr protestnih pesama, nije ni prva ni poslednja takva. Ostajem pri tome da nije neko remek-delo od pesme, tekst je direktan, možda i preterano, rime banalne, muzika nije najtečnija (reči su očigledno bile bitnije!), sve u svemu prosek, s tim da je tekst provokativan jer trigeruje teorije zavere iz američkog političkog života. To je očigledno privuklo ljude ali na koliko dugo, to ćemo tek videti. Mesec dana posle superhajpa koji je izazvala njegova prvoobjavljena pesma izbacio je drugu „90 Some Chevy“ koja ne prolazi baš tako dobro mada i ona ima milionske preglede, doduše za sada jednocifrene. Sada, nekoliko meseci od objavljivanja, je jasno da je Oliver Entoni autentičan lik koji je upao u rat demokrata i republikanaca u predizbornoj kampanji. On kao tipičan predstavnik američkih belih „blue collar-a“ (ili po evropski, radničke klase) po svojim ubeđenjima inklinira ka desnici pa je idealan medijum za prenošenje poruka desnom belačkom biračkom telu. Zato ga levi CNN ima na tapetu, a desni Fox ga iz svih analitičarskih oružja iz sve snage brani. Da ne bude zabune sa evropskim značenjem pojmova „levo“ i „desno“ – u Americi levica su demokrate sa Bajdenom na čelu, a desnica republikanci koje predvodi Tramp. Trenutno ankete pokazuju da je podrška birača 50:50, pa je razumljiva žestina borbe i korišćenje svih sredstava. Ne bih se više bavio ovim, a ako hoćete da slušate dobru muziku sa Apalačkih planina, slušajte Martu Spenser.

Plejlistu Dnevnika #65 možete preslušati na Spotifaju. Malo se razlikuje od uobičajene, jer počinje pesmom o kojoj je bilo reči u uvodu a završava se pesmom Bili Džo Šejvera koja otvara ploču Tanje Taker. Ostale pesme su poređane po redosledu iz ovog teksta.

Najzad evo i nastavka pregleda ovogodišnje produkcije albuma, poređanih po visini ocene.

22.05.2023 – 11.07.2023

„O, jarane, jarane, jarani smo mi, ne daj, ne daj jednoj ženi da nas zavadi“ tako nekako ide tekst popularne pesme Halida Bešlića, pardon Muslimovića. Pitate se zašto ovako počinje Dnevnik muzičkog eklektika #64? Ko bar malo prati događaje na domaćoj pop-rok sceni biće mu odmah jasno. Doduše nije žena zavadila Neleta i Seju, dva jarana, već politika, al’ da su zavađeni, zavađeni su. Davor Sučić, poznatiji kao Sejo Sexon, i Nenad Janković, poznatiji kao Nele Karajlić, bili su ključni članovi legendarnog sarajevskog benda Zabranjeno pušenje koji je, može se reći, bio poslednji veliki bend nastao u Jugoslaviji. Bend je imao istu sudbinu kao Jugoslavija pa se i raspao u trenutku raspada Jugoslavije. Tu se dva jarana razilaze. Davor ostaje u Sarajevu, s tim da kasnije prelazi u Zagreb, Nenad odlazi za Beograd. Dakle, svako svome jatu. Ta sarajevska raja okupljena oko Top liste nadrealista, pozorišne predstave „Audicija“, Zabranjenog pušenja, Elvisa J. Kurtovića i njegovih Meteora, Kusturičinih i Sidranovih filmova je izgledala kao poslednji bastion jugoslovenstva krajem osamdesetih, kada je dezintegracioni proces te države uzeo maha. Sećamo se svi koji smo dovoljno stari proročkih skečeva iz Top liste nadrealista, koji su se samo par godina kasnije pretvorili u surovu realnost. Ta surova realnost je potpuno ogolela licemerje naših jarana. Od jugoslovenstva nije ostala ni jota. Od bratstva i jedinstva još manje. Te kulise su se srušile kao kula od karata. A naši jarani? Neki ostadoše u opkoljenom Sarajevu, među svojima, neki odoše na neutralnu teritoriju (Đura u Sloveniju), neki, opet, otiđoše među svoje, kao Kusta i Nele. Ajd’ što su otišli među svoje, ili one koje su izabrali kao svoje, al’ što tamo podržaše baš one koji su haos izazvali, to je ono što mi nije jasno. Time su izgubili pravo na zaostavštinu Zabranjenog pušenja, ako mene pitate. Što se sudskih procesa koje je gosn. Sučić pokrenuo tiče, neka bude po zakonu, ali posle svega meni ostaje gorak ukus u ustima, ali sa malom dozom satisfakcije da sam u pravu kad razmišljam o Jugoslaviji. Ipak je ona, takva kakva je bila, sa nama takvim kakvi smo bili i kakvi jesmo, morala da propadne.

Posle ove ničim izazvane digresije, vraćam se praćenju domaće i svetske muzičke scene.

Plejlista Dnevnika muzičkog eklektika #64 je na Spotify platformi

Ovoga puta ćete posle imena izvođača i naslova albuma u zagradi pored žanra i ocene videti i broj pored koga stoji oznaka MSS. Taj broj i ta oznaka označavaju broj Mesečnih Slušalaca na Spotifaju (broj pojedinačnih slušalaca u poslednjih mesec dana). Zašto to uvodim? Jednostavno, da bi čitaocu bilo jasnije s kim ima posla. U ovom izdanju Dnevnika raspon je od 1 (i slovima jedan) do 80 miliona slušalaca proteklog meseca. Prilično velika razlika, zar ne? Ogromna! Kako onda razumeti zašto je album grupe Ambassador Hazy koja je imala 66 slušalaca prošlog meseca dobio ocenu osam, a Majli Sajrus sa svojih osamdeset miliona ocenu sedam zarez osam. Stvar je u tome što je ocenjivanje vrlo subjektivna stvar, dakle u najvećoj meri odražava stepen sviđanja neke muzike ocenjivaču. Može se imati i drugačiji pristup ali on je manje istinit – može se pokušati da se objektivno vrednuje neko muzičko delo. Može se samo pokušati pošto ne postoje objektivni kriterijumi za takvo vrednovanje. Kod subjektivnog ocenjivanja u mom slučaju je uvek prisutno ponderisanje (u prevodu „vaganje“). To znači da na ocenu ne utiče samo to što mi se neka muzika sviđa ili ne sviđa već i neki drugi faktori koji daju privid objektivnosti ali su i dalje krajnje subjektivni. Recimo, popularnost nekog izvođača. Megapopularnima je to kod mene otežavajuća okolnost, ali to isto važi i za skroz nepopularne. Prvi su „kažnjeni“ jer podilaze masovnom ukusu a drugi jer su previše hermetični ili prosto nisu dovoljno dobri. Imam u vidu i kada u ovom drugom slučaju razlozi leže u tome što je izvođač o kome se radi na samom početku karijere pa nije imao vremena da razvije slušalačku bazu. Ponderisanju pristupam i u slučaju inovativnosti izvođača pa se ocena povišava i kad realizacija nije vrhunska. U suprotnom slučaju, kad se u nečijoj muzici samo ponavljaju davno uspostavljeni obrasci, ma kako to bilo dobro izvedeno ocena ide na dole. Subjektivnost prema žanrovima je kod mene itekako prisutna. Trudim se da ni ne pišem o žanrovima koje ne pratim i ne volim, kao što je metal, hip-hop, prog-rok i ambijentalna muzika jer bi tu ocene bez obzira na „realni“ kvalitet bile niske što nije u redu ni prema tim izvođačima ni prema fanovima tih pravaca, a o onima koje manje intenzivno pratim, kao pop, elektronika i world music, pišem, ali uglavnom o onom najboljem u okviru žanra, jer to najbolje do mene lakše dospe. Ne smatram se kompetentnim da pišem o džezu iako sam dosta toga slušao, pa pišem samo o domaćim izdanjima pre svega u svrhu promovisanja domaćeg džeza i protagonista istog. Rok kao takav skoro da i ne postoji više, pa i o njemu sve manje pišem a bluz je prilično „okoštao“ pa i o tome uglavnom nema svrhe pisati. Ostali su folk sa svim podvarijantama i kantri/amerikana kao žanrovi koje preferiram. Kad se bolje pogleda, ova dva žanra umeju da penetriraju vrlo duboko i vrlo često u mejnstrim što dosta govori o njihovoj vitalnosti.

Ovoga puta će i Spotify plejlista biti sastavljena po drugačijim principima. U poslednje vreme je svaka počinjala pesmama sa albuma o kojima sam pisao a nastavljala se sa pesmama sa ostalih albuma poređanih po visini ocene. Ovoga puta stvari okrećem naopačke – plejlista kreće od albuma izvođača sa najmanje slušalaca prethodnog meseca a završava se sa pesmama najpopularnijih izvođača. Rešio sam tako jer znam da moji redovni čitaoci ne preferiraju pop muziku pa želim da im omogućim da prestanu da slušaju kad im pesme postanu previše sladunjave. Dakle, neka moji dragi prijatelji ne brinu, na početku će sve biti kao i obično, sa svim onim opskurnim likovima oba pola koje i rođena majka retko pušta a mi ih toliko volimo. Šalim se malo, ali sam i ozbiljan. Ovo je dobra prilika da probamo da utvrdimo šta jednu pesmu čini popularnom a šta je baca u rupu anonimnosti. Pa izvol’te!

Spotify plejlista OVDE.