Blog
11.03.2024 – 02.05.2024
Iz dugogodišnjeg iskustva mogu reći da su najbolji meseci za izdavanje albuma mart i oktobar, jer se na samom početku godine vrši rekapitulacija prethodne tako da nova izdanja počinju da stižu tek u februaru da bi u martu taj prvi talas dostigao vrhunac. April je OK, ali je već maj preblizu letu kada svi borave van kuće, u prirodi, i nemaju baš mnogo volje da se upute u muzička istraživanja. Septembar je mesec prilagođavanja na kolotečinu koja nas čeka posle završenih odmora, za polazak u školu, na fakultet, pa je mozak negde drugde a ne na muzici, ali onda dolazi oktobar, koji je možda i bolji od marta za izdavanje novih albuma, jer vreme se pogoršava, sve smo više kod kuće, a i bliže se novogodišnji – božićni praznici kada se muzika konzumira više nego obično. U novembru i decembru je već kasno za objavljivanje novih stvari, kojima je potrebno neko vreme da se „prime“ a praznici su preblizu. Za one izvođače koji bi da se nađu na godišnjim listama je još gora situacija, jer se godišnje liste mahom objavljuju već u novembru. Ovaj mart potvrđuje to pravilo ali ima i jednu svoju specifičnost. Potrefilo se da je 22-og marta ili dan pre ili posle objavljeno sijaset odličnih albuma o kojima ćete čitati u DME #69: Adrijana Lenker, Sijera Ferel, Ifa O’Donovan, Vaksahači, Kejsi Musgrejvs… da pomenem samo one koji su našli mesta u Dnevniku, a naći će ga i na godišnjim listama. E, pa, da vidimo o čemu se tu radi…
Prvo ide Spotify plejlista, redom kao što je navedeno u tekstu.
01.01.2024 – 10.03.2024
Nova godina je počela sprovođenjem jedne od novogodišnjih odluka koje sam doneo – više ne daunloudujem albume, jer mislim da nema potrebe gubiti vreme na taj proces. Sve što mi je od muzike potrebno podignuto je na striming servise (koristim Spotify, Tidal i Deezer – baš tim redodosledom), naravno i bandcamp a Mixcloud na kome sam pravio mikstejpove za koje su mi bili potrebni mp3 fajlovi više nije besplatan, tako da pustim skladištenjem datoteka na sve punijim eksternim hard-diskovima onoga što mi je u svakom trenutku dostupno onlajn samo trošim vreme i prostor na diskovima. Daunloud ostaje samo za ono čega nema na streaming servisima, dakle za malo toga. Mislim da će mi ova promena poboljšati slušalačku produktivnost na zadovoljstvo i mene i mojih čitalaca. Možda bude i više vremena za pisanje.
****
Odužilo se pisanje Dnevnika iz razloga što sam imao iznenadnih i hitnih zdravstvenih problema. Sada kad su problemi za koje donedavno nisam ni znao da postoje trajno rešeni, nastaviću kao i do sada sa pisanjem koje se možda i poboljša sada kad imam bolji dotok krvi u mozak ;-) Možda je i dobro što se pisanje odužilo jer su tek u februaru počeli da se pojavljuju albumi (i domaći i strani) o kojima je vredelo pisati. Evo šta sam vam pripremio za šezdeset i osmi nastavak Dnevnika:
Kao i uvek, prvo ide plejlista na Spotifaju, onda recenzije:
Sada već tradicionalno, poslednje izdanje „Dnevnika“ u tekućoj godini posvećujem domaćoj produkciji. Kako se približi vreme pravljenja godišnjih lista, tako se kod mene intenzivira praćenje domaćih izdanja. Ove godine, već u prvoj njenoj polovini iskristalisali su se favoriti koji su, bar što se mene tiče ostali to do kraja. Međutim, pojavilo se tu i nekoliko novih izdanja koja bi mogla da se uključe u trku. Evo nekoliko rečenica o svakome od njih.
Ovoga puta uvod neće biti dugačak. Napisaću koju o godišnjim listama dva najpopularnija muzička magazina kod nas. O Uncut-ovoj listi sam pisao na svom blogu pa ću vam dati LINK da se ne bih ponavljao ali ću zato napisati par reči o listi Mojo magazina. I ona ima 75 mesta ali je za razliku od Ankata više orjentisana ka britanskim izvođačima. Ove godine prvo mesto je zauzeo album grupe Blur, koji nije bio na mom radaru, pa ga preslušavam upravo sada, dok pišem ovaj tekst. Imaju pravo Britanci da propagiraju muzički pravac nastao u njihovoj zemlji, tim pre što je poslednji autohtoni pravac nastao u Britaniji još devedesetih godina koji je imao šireg odjeka u svetu. Nije to nikakav rivajvl Britpopa mada se na Mojo listi našao i Noel Galager iz Oasis a tu je i čovek koji je u neku ruku bio prethodnica tog muzičkog pravca Kevin Roulands (Dexy’s). Ove dve liste se prilično razlikuju, ako se izuzme prvih 10-15 mesta na kojima su uglavnom isti albumi na različitim pozicijama. Koliko sam uspeo na brzinu da prebrojim, oko 35 albuma se nalazi na obe liste sa još po 40 koji se razlikuju. Dakle, imamo ukupno preko sto različitih albuma od mogućih 150 (na svakoj je po 75). Ne treba te liste uzimati previše ozbiljno jer one nisu ništa drugo do aritmetički zbir ukusa učesnika u anketi, koji istina pripadaju kategoriji ljudi koja profesionalno sluša muziku, pa se može reći da je pozvanija od drugih da pravi takve liste, ali slušaoce to ne mora da na bilo koji način obavezuje – svako ima pravo da sluša i da mu se sviđa sve ono što sluša ili mu se sviđa. Različitost ove dve liste dva magazina koji se nalaze na istoj adresi (bar je tako bilo kad sam poslednji put proveravao) govori o muzičkoj hiperprodukciji ali i o partikularizaciji ukusa kritičara koji prave ovakve liste. Primećujem da na Mojo listi nema Stounsa za razliku od Uncut liste gde su na relativno visokom 18-om mestu. Interesantno je da moja favoritkinja Margo Cilker figurira na obe liste! Hajde da vidimo zašto je to tako…
Plejlistu Dnevnika muzičkog eklektika #66 možete poslušati na Spotifaju.
Albumi su poređani po ocenama, prvo oni recenzirani, posle svi ostali preslušani. Lenhart Tapes je, iako domaći bend, smešten u grupu inostranih jer je njihov album izdat za Glitterbag Records Krisa Ekmana a njegove recenzije su se pojavile u nekoliko bitnih svetskih medija, uključujući i Mojo magazin koga sam pominjao u uvodu. Dakle, kao retko koji domaći album, relevantan je u svetskim okvirima.
