21.03.2025 – 10.05.2025

Za ovih mesec i po dana od prethodnog „Dnevnika“ nije se dogodilo bog-zna-šta ni na muzičkom ni na političkom planu pa bi se moglo reći – ista meta isto odstojanje. Studenti su i dalje u blokadi, vlast se i dalje prvi da se ništa ne događa, ploče se i dalje slušaju, i dalje se čekaju albumi koji će obeležiti godinu koja teče. Jeste Džesi Vels od mene dobio najvišu ocenu do sada, ali još čekam album koji će sa moje strane biti apsolutno prihvaćen ne samo racionalno već i emotivno. Što se domaće scene tiče pisao sam o dva albuma koje je producirao isti čovek, Milan Bjelica, i to tako što je kvalitete svojih klijenata znao da istakne na pravi način a mane da učini manje vidljivim i time je opet pokazao da mu možda u ovom trenutku u Srbiji nema ravnog.

Što se tiče DME #76 plejliste, ona se od prethodnih razlikuje po tome što sam odustao od stavljanja albuma o kojima sam u Dnevniku pisao na početak liste. Čini mi se da je preglednije da pesme budu poređanje po visini ocene albuma na kojima se nalaze. Link se nalazi OVDE

Kome je do muzike sada kad se istorija odvija pred našim očima. Kolokvijum za kolokvijumom, ispit za ispitom, studenti su sve bliži diplomiranju. Niko ne zna koliko još ispita treba da polože (sve dosadašnje položili su sa desetkom!) ali znaćemo kad bude kraj. Ne pitajte kad će da bude, i šta još treba da se uradi da do kraja dođe, ali jasno vam je, ako niste zaslepljeni nepomenikom, da će kraj doći. Vlast se rastače pred našim očima, puca po šavovima, i to bez i jednog nasilnog čina prema njoj. U nekom trenutku neko će nepomenika kucnuti po ramenu i reći: čoveče, gotovo je. Kraj je, nema dalje. Neko iz njegovog okruženja. Dok se to ne desi, sva moja pažnja je usmerena na praćenje puta ka toj završnici. Zato je ovaj „Dnevnik“ štur, čak površan ali ću ga ipak objaviti, da ne prekidam kontinuitet. Ipak, inspirisan studentskim antikorupcijskim zahtevima potrudio sam se da moje ocenjivanje bude transparentnije, i da se naslanja na čvršće parametre od sviđanja – nesviđanja.

Definitivno, od ove godine ću raditi ponderisanje mojih ocena tako da ne budu baš skroz proizvoljne. Dakle, pri ocenjivanju u obzir ću uzimati muziku, tekst i kontekst a to su tri elementa koja neku pesmu čine pop/rok pesmom. Muzika će činiti 50% ocene, tekst 20% a kontekst 30%. Objasniću detaljnije: pod muzikom uzimaću u obzir odabrani žanr, moju procenu kvaliteta komponovanja i izvođenja muzike, originalnost, aktuelnost. Što se tiče teksta procenjivaću smislenost, svrsishodnost (tekst za pop pesmu ne mora biti filozofski traktat na primer), rečnik primenjen u pesmi, stil. Kontekst je teže opisati, ali moglo bi se reći da je pretežno vezan za tekst i da je to kulturno okruženje pesme i/ili albuma to jest priča koja prati neko muzičko delo. Možda bi se moglo reći da je to moja procena koliko je neki album bitan za vremenski period kada se pojavio. Koliko obeležava to vreme. Što se kompilacija tiče ocenjivaću način izvođenja (50% ocene), izbor pesama (30%), i povod/razlog za objavljivanje (20%) s tim što je zbog neoriginalnosti materijala maksimalna ocena 8,00. Naravno, i dalje su to moje subjektivne procene sa kojima ćete se složiti ili nećete. Da ne bih komplikovao stvari i da bih proces ocenjivanja i dalje održao tajnovitim i netransparentnim, objaviću samo krajnju ocenu.

Dnevnik muzičkog eklektika – Promišljanje (53)

Važno je znati, pre svega, da je Bob Dilan učestvovao u pripremama za snimanje filma i da je odobrio scenario, navodno je isti na kraju parafirao i rekao „Go with God!“. Važno je takođe znati da je Ilajdža Vold, inače muzičar i publicista po čijem književnom predlošku je nastao scenario, za koga nije dovoljno reći da je jedan od najboljih poznavalaca bluz i rok muzike, već da je čovek koji po dubini razume popularnu kulturu i njene spoljašnje manifestacije. Važno je znati i da je jedan od potpisnika scenarija Džej Koks, rođeni Njujorčanin koji istoriju toga grada odlično poznaje, toliko da je bio koscenarista filma „Bande Njujorka“ Martina Skorsezea. Neko ko tako dobro poznaje dalju istoriju svoga grada, bližu istoriju svoga grada očigledno drži u malom džepu. Važno je znati da je režiser i koscenarista Džejms Mengold bio takođe koscenarista i režiser još jednog čuvenog biografskog filma, ”Hod po ivici” iz 2005. godine, koji govori o životu legende koja se pojavljuje i u ovom filmu - Džonija Keša. Važno je znati i da je premijera ovog filma u marketinškom smislu vrlo pažljivo pripremana, putem trejlera koji su insistirali na autentičnosti lokacija, mobilijara, kostima kao i rekonstrukciji muzike notu za notu, s tim da su izvođenja pesama originalna – svaka glumica i svaki glumac lično izvodi pesme koje su mu po scenariju dodeljene, prilično verno originalu, ako smem da dodam. Važno je isto tako znati da ima situacija iz filma koje odstupaju od onoga što se stvarno dogodilo (ili od onoga što je zabeleženo da se dogodilo) što, imajući u vidu koliko je pažljivo pripreman film, svakako nije slučajno. Kako je to u svom komentaru lucidno primetio Ilajdža Vold, zabeležen je na snimku koncerta u Mančesteru u Engleskoj (znači dogodio se!) onaj uzvik „Judo!“ upućen Dilanu kad se uštekao u struju, što nikako ne znači da se nije dogodio i pre toga, na festivalu u Njuportu, kao što je prikazano u filmu. Čak je sasvim logično i verovatno da se dogodio, jer sasvim je odgovarao raspoloženju dale publike na tom festivalu folk muzike na kome instrumenti uključeni u struju do tada nisu često viđani.