„Zašto je Dilan bitan“ (Why Dylan Matters) je knjiga Ričarda F. Tomasa, profesora klasične književnosti sa Harvarda, i, ne manje važno, velikog Dilanovog fana i poznavaoca njegovog dela. Budući objavljena posle dodele Nobelove nagrade Bobu Dilanu, ne čudi što predstavlja obrazloženje i opravdanje ove odluke koja je mnoge u prvom trenutku iznenadila. Naročito one elitiste koji su smatrali da popularna kultura, pa i muzika, nije u stanju da iznedri išta što ima trajnu vrednost. To su mahom ljudi koji poštuju konvencionalne vrednosti koje su usvojili od prethodnih generacija primajući ih „zdravo za gotovo“ i daleko su od pronalaženja novih vrednosti. To su ljudi koji u svom elitizmu ne „kapiraju“ da se svaka prava umetnost začinje na „ulici“ a ne u salonima i koncertnim dvoranama. Ričard Tomas je moju staru tezu o tome (koju sam poslednji put obrazlagao u uvodnom pasusu teksta o Dejvid Birnovoj predstavi „American Utopia“) ponovio maltene istim rečima, što me je, moram priznati, obradovalo. Sad bar imam na koga da se pozovem kad branim tu tezu. Još jedan odgovor je dao cenjeni profesor sa Harvarda – odgovor na optužbe za plagijat koje se Dilanu često upućuju. Besmislene, naravno. Ne može se poreći da Dilan često, čak veoma često, poseže za rečenicama koje je neko drugi već napisao, na engleskom ili na nekom drugom jeziku. On ih, međutim, izmešta iz originalnog konteksta i daje im sasvim drugo značenje. Dok se u naučnim radovima plagijatom smatra svaki niz od sedam i više istovetnih reči, u umetničkim delima situacija je malo komplikovanija. Citati i omaži su uobičajeni postupak (bez navođenja izvora), da i ne govorimo o intertekstualnosti. Intertekstualnost je, po definiciji iz Merriam–Webster rečnika, a u mom prevodu, „kompleksan odnos između (autorskog – prim.prev.) teksta i tekstova drugih (autora – prim.prev.) koji su uzeti kao osnova za kreiranje ili interpretaciju tog teksta“. Dakle, u prevodu na običan jezik – ako ste od Dilana uzeli neki stih i iskoristili ga u svojoj pesmi, morate taj stih staviti u funkciju svoje pesme koja će doneti nešto novo i/ili drugačije. U tom slučaju ne radi se o plagijatu već o intertekstualnosti. Pojam „intertekstualnost“ se prvi put javlja 1975. Tomas daje primere za takav postupak iz Dilanove pesmarice. Ne bih da zamaram, samo ću pomenuti pesme kao što su „Early Roman Kings“ (Homer), „Lonesome Day Blues“ (Vergilije), „Don’t Think Twice“ (Ovidije), „Highlands“ (Robert Berns), „When the Deal Goes Down“ (Henry Timrod), „Chimes of Freedom“ (Rembo).

                    *Razni autori (priređivač Savo Stijepović) - Pank (Književni časopis Gradac, br.208 209 210)

S uživanjem sam pročitao tematski trobroj „Pank“ (zbornik eseja o panku, 226 strana) Časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Gradac“ koji izdaje Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac. Časopis koji izlazi 45 godina, u svojoj dugogodišnjoj istoriji već je imao slične poduhvate vezane za rokenrol – broj posvećen Džimu Morisonu, ali i teme koje su rubno područje rokenrola – broj posvećen Džeku Keruaku, na primer. Priređivač Savo Stijepović je napisao uvodni, i odabrao još dvadeset dva eseja koji direktno ili indirektno govore o panku, pretežno o njegovim političko-sociološkim aspektima. U uvodnom tekstu Stijepović je nagovestio da će više biti reči o panku kao filozofskom stavu, ili umetničkom prosedeu, nego o panku kao muzičkom pravcu. Tog pristupa se izborom eseja dosledno držao do kraja. Što se tiče samih eseja, znatno su zanimljiviji oni koje su pisali rok novinari, od onih koje su pisali „akademci“, ali su zato ovi drugi dublje ulazili u analizu društvenih odnosa koji su doveli do nastanka panka.

Mišel Uelbek naposljetku nije stigao na festival “Krokodil” u Beogradu, na razočaranje mnogih pomnih, ali i onih površnih čitalaca (po nekim mišljenjima i na sramotu organizatora, ali to je posebna priča), no u knjižarama je njegova svježe štampana knjiga poezije, kao i poslednji, očekivano provokativni roman, što bi trebalo da utješi istinske poštovaoce, da ne kažemo obožavaoce. Ljubitelje književnosti koja nije pisana za kratkoročnu upotrebu obradovala su i nova izdanja proznih knjiga kultnih pjesnika, Artura Remboa i Dilana Tomasa, kao i klasičnih djela Borhesa i Dejvida Herberta Lorensa, te romana Vargasa Ljose o Polu Gogenu i njegovoj baki (koju nije poznavao). Za svaku preporuku je i knjiga novinara Pola Morlija o legendarnoj grupi Joy Division, te zbirke pjesama Ivana Ergića i nove zbirke priča Rumene Bužarovske. U knjižarama je već neko vrijeme dostupan i postmodernistički romaneskni eksperiment Manuela Puiga, te aktuelni, distopijski roman koji potpisuje španska književna zvijezda Raj Loriga.