Print this page

Marc Ribot – Songs of Resistance 1942-2018

25 oktobar 2018
Author :   Srđan Strajnić
Marc Ribot – Songs of Resistance 1942-2018

Davno nisam čuo bolji početak nekog albuma. Prva pesma, We Are TheSoldiers In TheArmy, počinje klaustrofobičnim zvucima saksofona i vokalom Fay Victor, pevačice sa Trinidada i Tobaga, sličnim onom koji se čuje u završnoj sceni filma WarriorsWaltera Hilla kada glavni negativac polako kruži kolima i doziva „warriors, warriors…“ lupkajući pritom flašicama navučenim na palac i kažiprst ruke. „We are soldiers in the army.Wehave to fight although we have to cry, We've got to hold up the blood-stained banner. We've got to hold it up until we die!“ To je ceo tekst ovog gospel tradicionala koji jasno nagoveštava tematiku ove ploče. Pesme otpora!

Tom Waits sa svojom verzijom italijanske partizanske pesme BellaCiao ostaje prilično veran originalu. Skoro da zvuči opušteno poput Dylana kad peva Sinatru. I sledeća, Srinivas, Ribotova pesma o mladom Siku ubijenom ubijenom samo zato što je ubica mislio da je Musliman, koju su otpevali Steve Earle i Tift Merritt drži visoke standarde prve dve pesme, ali i ona je muzički sasvim različita – ovoga puta je u pitanju kantri folk. Međutim, već sledeća pesma, How To Walk In Freedom, nije na nivou prethodnih, bez obzira na umetnuti refren iz Get Up, Stand Up Bob Marleyja. Sam Amidon i FayVictor su pored Ribota pevali ovu pesmu, koja počinje kao balada a završava ritmičkim ponavljanjem slogana Raise your hand up – Get Up, Stand Up do besvesti. Rata de dos Patas (Dvonožni pacov) je otpevana od strane imigrantkinje koja je zahtevala da ostane anonimna bojeći se Trumpove aktuelne imigracione politike. Repovao (pričao) je Cornelius. Meshell Ndegeocello je pesmu The Militant Ecologist baziranu na italijanskoj antifašističkoj pesmi Fischiailvento (Vetar duva) iznela u svom stilu – sugestivno emotivno. Lirska muzička pratnja je doprinela dopadljivosti. Jedna od boljih numera na ploči. TheBigFool, još jedan Ribotov original koga je sam i otpevao koji odiše nervozom i napetošću. Spada u eksperimentalnije brojeve, a posvećen je, kao što po naslovu možete zaključiti, Donaldu Trumpu. U Ain’t Gonna Let Them Turn Us Around su u glavnim ulogama opet Steve Earle i TiftMerritt. Klasična earlovska balada možda i lepša nego prva. U pesmi o ropstvu John Brown ponovo je u glavnoj ulozi FayVictor i pomahnitali vrišteći saksofon. Kad se uključi gospel hor, stvari postaju ozbiljne. Toliko ozbiljne da pomišljam da je ova jedna od tri najbolje pesme na albumu. Treća pojava Steve Earlea, ovoga puta u društvu SydStrawa, odudara od prethodne dve – Knock that no-good tyrant down uzvikuju sa varijacijama teksta njih dvojica tokom cele pesme. Žanr: revolucionarni folk. U poslednjoj pesmi We’ll Never Turn Back Berthe Gober s početka šezdesetih, Ribotu društvo prave Domenica Fossati i Justin Vivian Bond. Rezultat nije očaravajući, ali ni razočaravajući.

Ocena je, kad se sve sabere i oduzme, vrlo pozitivna. Ovo je pravi folk album, u onom značenju koje je ta reč imala šezdesetih godina. Album protestnih pesama protiv vladavine aktuelnog demokratski izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trumpa. To što je demokratski izabran (uz malu pomoć Putina?) ne znači da ne treba protestovati protiv njega i njegovih često teško razumljivih odluka. Ribot kao da toj tihoj većini koja ga je izglasala kaže „Otpor, stoko!“ (nešto mi je poznata ta parola). Dakle, idejno se Marcu Ribotu nema šta zameriti. Nemam zamerke ni na koncept – koristio je i stare, tradicionalne pesme stavljajući ih u novi kontekst, i nove, koje je sam napisao, vešto izbegavši direktne reference. Nije Trump pomenut ni jedan jedini put, a opet svi znamo o kome se radi. Što se muzičkog dela ovog albuma tiče, tu bi se mogla zameriti prevelika žanrovska raznovrsnost pesama. Rame uz rame su avangardni džez, soul/funk, country balade, rap, a našlo bi se još ponešto. Sve se to nekako ipak drži i čini kakvu-takvu celinu. Ne baš skladnu, ali ipak celinu. Na mene je najjači utisak ostavio saksofon tridesetpetogodišnjeg James Brandon Lewisa koji je sviran tako da u obe pesme u kojima se pojavljuje (We are soldiers… i John Brown) unosi osećaj teskobe. Ne bih posebno isticao gitarski rad samog Ribota, odličnost se tu podrazumeva. (8.1/10)