Nepravedno je izdvojiti bilo koju, jer zaista čine skladnu i tečnu celinu, pa vreme preslušavanja prosto proleti. Nepravedno je nekoga izdvajati, ali, pravedno je sve učesnike pomenuti uz par reči ličnih utisaka jednog potpunog laika za klasičnu muziku. Otvara Jovana Backović sa Tales of the Macabre no.1 forpiano, kompozicijom koja se odlikuje promenom dinamike koja izaziva „suspense“, sasvim u skladu sa naslovom. Stefan Simonović sa pesmom Septembarski klovn uvodi svima ugodne lirske momente dok Milica Tegeltija i Luka Ignjatović nastavljaju u tom raspoloženju koje Lukin saksofon dodatno naglašava. Monamie sa Moonlight nas vraća realnosti modernog doba koje karakterišu repetitivnost i minimalizam. Po prvi put se, saglasno rečenom, pojavljuje elektronika sa naznakama vokala. Ilija Ludvig, koga znam iz sasvim drugog filma, i ovde pokazuje svoj renesansni talenat i originalnost u La Dansed’Hippopothalamus et SonPetitOisoeil.
Ljubičice, čiji članovi imaju klasično muzičko obrazovanje to i pokazuju svojom I’m Back My Baby. Varvara Milice Predolac i Ane Vasić, odsvirana u četiri ruke, zvuči sjajno. Andrej Negić sa svojom TheThird Hand Prelude priziva rokenrol kao i Marko Marić sa meni najdražim naslovom, Crno-bele ulice. Nervozni Kontrast Veljka Nenadovića možda najbolje odslikava duh vremena u kome živimo, baš kao i Melissa Tijane Mićović čija minijatura nam nešto drugačijim sredstvima dočarava isto. Marija Živanov sa OldPhoto, Older Me budi nostalgiju, ili me to naslov kompozicije vuče u tom pravcu. Jan Nemeček se u svojoj petominutnoj kompoziciji Foreverness bavi večnošću na alternativan način – protivno očekivanjima ona zvuči više zlokobno nego spokojno. Ovo je svakako, do ovog trenutka, najkompleksniji snimak, i najudaljeniji od mejnstrima. Japanski vrt Pavla Popova nas i dalje drži u dramatičnom raspoloženju, u očekivanju kataklizme koja će možda doći, a možda i ne. Vladislav Rac donekle spušta loptu na zemlju svojom kompozicijom Mala vežba br.2 ali taj osećaj teskobe je i dalje tu. Definitively Something kaže Dušan Gajić , sigurno će nam nešto doći glave, slobodno prevodim ja. Ako će to nešto biti lepo kao ova pesma, onda neka, ne žalim. Kad sve prođe, ostaje Usamljenost kako nam to lepo kaže Ana Ćurčin na kraju.
Ko god da je pravio redosled pesama na kompilaciji, uradio je vraški dobar posao. Sedamnaest potpuno različitih autora, koji se razlikuju i po godinama i po muzičkom obrazovanju i po muzičkom žanru iz koga potiču, poređao je tako da da se njihove kompozicije nadovezuju jedna na drugu podižući nas i spuštajući poput kakvog džinovskog rolerkoustera. Radost, strepnja, tuga, ushićenje, nervoza, melanholija, sva ta osećanja neosetno prelaze iz jednog u drugo čineći skladnu celinu. Mada se može slušati i kao pozadinska muzika, preporučujem da odvojite jedan sat svog života i posvetite svoje vreme i svoju punu pažnju ovoj kompilaciji. Mladi autori, ali i sastavljači, su to apsolutno zaslužili a nećete ni vi loše proći - bićete nagrađeni nesvakidašnjim doživljajem.
Ocena: 8.1/10
