Sharon ipak sebi nije dozvolila takvu grešku. Krenula je, sasvim promišljeno, put elektronike. Izbor producenta govori sam po sebi: John Congleton je radio sa Future Islands i Angel Olson – enough said. Dobio je sirovi materijal i od njega napravio ovo što čujemo. Gitara se povukla u drugi plan, elektronski zvuci, bubnjevi  i bas deonice su istureni u prvi plan. Vokal, taj izvanredni vokal koji Sharon poseduje, je srećom ostao netaknut. Kako god ga upakovali, kako god pokušavali da ga obojite ili produkcijski promenite on ostaje isti, sa uvek prisutnom primesom tuge kao sastavnim delom. Počujte pesmu koja otvara album „I Told You Everything“, biće vam jasno. Dakle, tretman vokala je doživeo najmanje promena za razliku od muzičke matrice. Ona je, kao što već rekoh, drastično promenjena.

Tekstopisaštvo me, s druge strane, nije oduševilo. Ima zanimljivih momenata, ali na žalost dominiraju jednostavne ljubavne pesme sa ne mnogo inventivnim stihovima. Recimo, u inače prelepoj pesmi Jupiter 4 refren ide ovako: „Baby, baby, baby; I've been searching for you; I want to be in love; Baby, baby, baby; I've been waiting, waiting, waiting my whole life; For someone like you; It's true that everyone would like to have met; A love so real; A love so real“. Zaista, ničega epohalnog tu nema. Slično je i u pesmi Mamorial Day. Međutim, ima i pesama složenijih tekstova, recimo već pomenuta „I Told You Everything“ koja je teška za tumačenje jer ne znamo kome je rekla sve i šta je to „sve“ što je rekla, ali poetska slika koja ostaje u našim glavama posle njenog slušanja je vrlo upečatljiva. Slična je situacija i sa pesmom „No One’s Easy To Love“ koja je ovlašni opis ključnog trenutka teškog raskida neke veze. Interesantna je i pesma Seventeen u kojoj Van Etten peva o tome koliko se ona kao sedamnaestogodišnjakinja i ona u svojim tridesetim razlikuju (da li bi ona kakva je danas bila „cool“ sebi sa sedamnaest godina). Ne bih išao dalje sa analizom tekstova jer oni nisu najbitnija stvar na ovom albumu. Muzika je ta koja čini da se ova ploča Sharon Van Etten razlikuje od svih prethodnih. Jeste posegnula za elektronikom, ali je to učinila beskompromisno, ne kopirajući već postojeća dobitna rešenja. Uspela je da ta njena hrabra i originalna upotreba elektronike zvuči kao pop muzika sa konkretnim pop potencijalom, što je zavidan uspeh.

Ukupan utisak posle višekratnog preslušavanja albuma je veoma povoljan. Svi ti različiti zvuci i njen savršen glas polako ali sigurno osvajaju slušaoca. Album možda najbolje ilustruje fotografija sa prednje strane omota – dečija soba, verovatno njenog sina, koja je u potpunom haosu. Ali, to je slatki haos početka novog života, u njenom slučaju - novog muzičkog života.

Ocena: 8.1/10