Neobična, ali ne u žanrovskom smislu, već u realizacijskom, je nježnost prema instrumentu u trenutku kad iz tebe transfer nelagode progovara čemernim mislima, pa dobijemo pjesmu uz koju se možemo njihati dok smo najtužniji na svijetu. Ichabod polako postaje pravi majstor preoblikovanja sitnih gestova u svevremenske (nazvaćemo ie samo ovog puta tako) tragedije, iz nepredviđenih okolnosti realizuje ljubavne priče sposobne da, naizgled, slome zdravog čovjeka.

Ima neke senzualnosti, lakoće i nepretencioznosti u načinu na koji Bruno Šlat tretira zvuk, pa na stabilnim ritmičkim osnovama dobijamo gitarsku verziju hvatanja dodatnog vazduha zarad ubjedljivosti. „Bad Blood“ nam nije donijela toliko novog, koliko potvrdu da smo s razlogom u ovog autora vjerovali od prvih dana, dok se još predstavljao svojim pravim imenom, ali teško se oteti utisku da on kao da je iskoračio (u budućnost) iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, kada su najbolje pjesme napisali kantautori koje intimno voli: Tauns Van Zant, Aleks Čilton , Tim Bakli, Bob Dilan i na koncu Džordž Harison na koga vokalno pomalo podsjeća.

Na dobrom tragu tih i drugih velikana iz istorije introspektivne i često melanholične singer-songrajterske muzike, napisao je “We Could’ve Had a Better Time” i “Never Alone”, obje veoma zapažene i izvrsne pjesme o kojima smo već pisali.

Poslušajte treći zvanični singl Ichabod-a i pogledajte prateći video, koji je posveta kultnom britanskom filmu “Usamljenost trkača na duge staze”.