seksualna reprodukcija bambusa

seksualna reprodukcija bambusa je nepostavljeno pitanje koje visi između mene i ove zemlje

zamišljam te nagog i rasporenog na cvetnim mušemama uličnih mesara

uz obećajne da kao i prošlih par godina nećemo kupovati meso psa, brinući o osetljivim stomacima stranaca

nosiš beli kimono na sahrani, kažeš,bila je loša osoba, ti si joj unuk usvojenog deteta pa je tvoj doručak bio pirinač u supu u kojoj se kuvala svinjetina za unuka čije je porodično ime ipak upisano krvlju

ovo je zemlja poplava, bujice ljudi bulje u moje duple kapke i miluju skalpele u izlozima korektivnih radnji u kojima će poručiti iste

na putu do škole srećeš mrtve bebe bačene u reku, kažeš, toliko ih je da ih više ne pozdravljaš, a sada ih možemo i zaboraviti kada je granica pomerena na plus jedno

rascvetava se barut noću i zmajevi lete vatromedom na krlima civilizacije, kažeš, to je istorija baruta

mi bledi smo ga zaključali u puške kada smo naučili da ga sameljemo od ćumura, sumpora i šalitre

ne iznenađuje da je kalijum koji omogućava eksplozivnu reakciju pucnja isti onaj

koji se nalazi u jedinstvenom hemijskom sastavu voda tvog rodnog grada čineći žadnu keramiku tog kraja poznatom u celom carstvu i

koji se nalazi u svakoj ćeliji tvog tela budeći te svake noći vriskom iz košmara u komumetnost pravljenja papira nikad nije napustila granice kine

seksualana reprodukcija bambusa je nepostavljeno pitanje koje visi između mene i ove zemlje

oni se aseksualno razmnožavaju preko rizomskih izdanaka pokrivajući ogromna prostranstva

jednom u sto dvadeset godina desi se da koordinisano cvetaju

ne iznenađuje, da dve jedinke

na suprotnim stranama sveta

bez obzira na udaljenost

nose semena u istom trenutku

porođaj

pevaj mi mama

onu pesmu morskih dubina

iz kojih si došla da me pojedeš pre svanuća

pevaj mi mama

dok šume talasi oko mog krvavog doma

pevaj mi

dok zrikave zvede zvone snove druge dece

pevaj mi

dok miševi u tajnosti drobe poslednji džak brašna

pevaj mi

da zaboraviš glad

jutro će te skameniti

od tebe samo crna stena na ivici obale na dohvat mora

odakle si držeći nabrekli stomak

isplivala

*Stefan Simić rođen je u Prištini 1988. godine, a od 1999. živi u Beogradu. Studirao je molekularnu biologiju preko dana, pisao je noću. Ove godine mu izlazi prva zbirka poezije „Algoritam za  merenje kapaciteta javnog prostora“.