“Dodjela Nobelove nagrade Dilanu je kao kačenje medalje za najvišu planinu na vrh Mont Everesta”, prokomentarisao je Leonard Koen, na pitanje novinara.
Laureat nije davao izjave niti rekao ni riječ, kako se i moglo očekivati. Sa druge strane prethodnih dana bilo je značajnih književnika koji su branili tzv. visoku književnost ne odobravajući ovogodišnji izbor, ali su to bili usamljeni glasovi, između ostalih contra se oglasila i ugledna hrvatska spisateljica Marina Šur Puhlovski.
“Povodom Nobelove nagrade: dakle, nagrada se proširuje ( u osnovi suzuje) na novinare (Svetlana Aleksievič) i "songwritere" ( Dylan) možda će uskoro na majstore šutnje (Abramović), zašto ne, kad se nema što za reći prava je umjetnost šutjeti.... Književnosti je odzvonilo, očito. Kad čujem imena ne-dobitnika , za kojima se žali (recimo, Murakami) podilazi me jeza....” zapisala je Šur Puhlovski.
Ipak, oni koji odobravaju u svakom slučaju veoma iznenađujuću odluku Nobelove komisije su u većini. Izdvojili smo nekoliko pozitivnih mišljenja poznatih pisaca, književnih kritičara, umjetnika uopšte:
“Ovo je jedna od onih nagrada koje postavljaju nove standard. Kao kad je nagrađena Elfride Jelinek, ili Beket, svojevremeno. Nagradom Dilanu ne samo da se proširuje prostor poezije, već se ona, u najboljem smiislu –vraća svojim korijenima (…) Nagradu Dilanu je, kako je žiri akcentovao, istovremeno priznanje jednoj velikoj tradiciji. Dilan je sin Vudi Gatrija i unuk Volta Vitmena. Ovo je pjesničko rodoslovlje koje bi činilo čast svakoj literaturi”, napisao je književnik i kolumnista Balša Brković u dnevniku Vijesti.
“Bob Dilan dobio je Nobelovu nagradu za književnost, pa se književna palanka našla uvređenom. Ona, naime, nije čitala Dilana, uverena kako je to nešto u vezi s pevanjem. Čim se nešto peva, to mora da nije književnost. Dobro, možda Filip Višnjić. (Baš kao što je belosvetska palanka bila povređenom zbog Nobelove nagrade jednom klovnu – Dariju Fou, jednom od najvećih dramskih pisaca prošlog veka, koji se, eto, usuđivao da svoje tekstove ponekad i izvodi na svoj, pučki i histrionski način.) To je zato što književna palanka, poglavito domaća – sve i da jeste čitala Dilana – ne bi umela da raspozna poetsku snagu njegovog idioma, a kamoli da raspozna sve reference na, primerice, staru englesku književnost, uključujući sve anglosaksonske prevode Biblije, recimo” - piše pozorišni režiser Gorčin Stojanović u stalnoj kolumni u Blicu.
"Dylan je zaista veliki tradicionalist iako je njegova pojava odudarala od svega dotad poznatog. Razloge možemo tražiti upravo u činjenici da Dylan nije zaokupio očekivani prostor namijenjen autorima folk pjesama, niti se pojavio na horizontu očekivanog kada je riječ o književnoj tradiciji od Williama Blakea. Pa ipak, uđe li se malo pažljivije u Dylanov pjesnički jezik, poveznica s Blakeom, ali i s najvećim tradicionalistima američke i engleske književnosti 20. stoljeća, Eliotom i Poundom, ne samo da će postati moguća, već će most između njih postati najprirodnijom književnom činjenicom. Ovi su pjesnici uostalom izvršili neposredan utjecaj na Dylana i otvorili su prostor jezičnog eksperimenta koji daleko nadilazi tradiciju folk muzike. Upravo spoj dviju tradicija, dotad potpuno nespojivih, one američke folk pjesme s poetskim istraživanjem od Rimbauda naovamo, Dylana čine jedinstvenom pjesničkom figurom” - zapisao je književni kritičar Neven Svilar na Booksa.hr, u svom nadahnutom tekstu.
“Dobro de, pesme Roberta Cimermana, fakat, nisu poezija Tomasa Dilena, čije je prezime (mudro) pozajmio – jer sa pravim bezbeli ne bi daleko dogurao u američkom muzičkom svetu – ali im se uprkos tome ne može poreći umetnička vrednost, a naročito im se ne može poreći globalni (blagotvrni) uticaj. Ma šta književne ibret hanume i age mislile o tome, ono što je Dilan celog života pisao i pevao spada u takozvanu visoku kulturu. I tačka. Mislim da to ne treba nešto naročito dokazivati” - piše prozaista Svetislav Basara u svojoj redovnoj kolumni u dnevnom listu Danas.
“Možda Willie Nelson zna isto, pa i bolje. Možda je Leonard Cohen senzibilniji. Možda je, sigurno je, nepravda što Umberto Eco ili Carlos Fuentes nisu dobili Nobelovu nagradu. Možda je Hemon upravu kad kaže da je nagrada otišla u ruke pop-zvijezde, a da nijedan američki pjesnik nije dobio to priznanje od 1948. I nepravda je što je, recimo, neće dobiti on, Andrej Nikolaidis, ili Jonathan Franzen. Ali, u Dylanov svijet svi stajemo: Leadbelly, Muddy Waters, Son House. Jer, Dylan je kontinent”, napisao je pjesnik Ahmed Burić na portalu Radio Sarajevo.
U međuvremenu, na drugom kontinentu, tamo preko bare, između dva Desert Trip nastupa (od kojih je drugi, kažu, bio bolji), najbitniji poeta rock muzike i pop kulture en general mašio se gitare na koncertu u Las Vegasu prvi put nakon četiri godine. Odsvirao je i otpjevao pjesmu sa znakovitim naslovom:
