Novembarska priča

Ovo je sećanje za naše potkrovlje
Za svaki moj odsutni pogled kroz prozor
Za svakog prolaznika dole, koji nije znao da nam korača pokraj života
Za tvoj iskrivljeni osmeh
(jer ti nisi umeo da se smeješ)

Kada je Lenard Koen umro, bio je ponedeljak. Nečuveno!

Tog jutra je sramno kišilo, a dva mršava klinca su na igralištu ispod mog prozora igrala fudbal. Ubrzo nakon buđenja seo sam u fotelju. Dečaci su u jutru, heroji svetilišta sfernog oblika, traže smisao svega loptajući se. Kakva scena! Na krevetu se gužvao svežanj posteljine. Ličio je na zgrčenog insekta. Odlučio sam da ne odem tog dana na posao, nazvao šefa, slagao da sam bolestan, spustio slušalicu i pripalio. Laki strajk, cigareta za čoveka bez osobina.
           Lenard Koen je mrtav, živeo Lenard Koen!

Ne umem da drhtim sama.
Ne umem da se srušim i od toga napravim umetnost.
Ja sam debeli zidovi i loši temelji,
Nestabilna na svojim nogama,
A statueskno mirna i nemoguća za pomeriti.
Spotičem se samo kada niko ne gleda.