Svih dvanaest pesama su iz repertoara Ujka Dejv Mejkona, mada ih Joakim nije birao po popularnosti već je po tome koje su se njemu i njegovoj kćerci najviše svidele. „Over That Road I’m Bound To Go“ je tradicional koji je Uncle Dave Macon prvi put snimio 1928, to je pesma koja deli istu melodiju sa pesmom „Ida Red“ koju je proslavio Bob Wills & His Texas Playboys. Bio je to blugras pre nego što je blugras postojao. Ta i još dve (Come Along Buddy i When the Train Comes Along) su navedene kao koautorske Ujka Dejva i Joakima Kudera jer su originalne pesme i tekstualno i muzički izmenjena do te mere da se može smatrati zasebnim muzičkim delom. Dobar primer je Come Along Buddy koja je rađena po uzoru na „Come On Buddie, Don’t You Want To Go“ u znatno sporijem tempu i mnogo manje razmetljivo. Ujka Dejv je, po mom mišljenju, bio vrlo razmetljiv u izvođenju, sa posebno agresivnim vokalom za razliku od Joakima, koji je primer skromnosti. Samo kažem, mada ne zameram Ujka Dejvu, jer ta razmetljivost je bila sasvim primerena za komičara iz vodviljskih predstava. Uostalom, prosudite sami, ovo je Ujka Dejvov original:
a ovo prerada Joakima Kudera:
“Oh Lovin’ Babe” je pesma sa naglašenim ritmom u kojoj se najjasnije vidi da je Joakim perkusionista. Ovu Ujka Dejvovu pesmu je već obradila Rejna Gelert (Rayna Gellert) 2017., na svom mini-albumu „Workin’s Too Hard“ koji ima moju bezrezervnu preporuku. Rejna, inače specijalista za „old time“ muziku, svira violinu na Joakimovom albumu. Svira i njen otac Dan, bendžo, gitaru i violinu, a tu su još i Džulijet Komagere (prateći vokali), Sam Gendel (bas), Glen Pača (klavir i organa), Amir Jagmaj (jali tambura), Viju Farka Ture (gitara) i već pomenuti Raj Kuder (bendžo). Kao što se da videti, radi se o međunarodnoj ekipi koja se vrlo dobro snalazi u starovremenskoj muzici severnoameričkog kontinenta.
Ovih dvanaest pesama iz repertoara Ujka Dejv Mejkona su najbolji primer obrada koje imaju smisao i razlog postojanja. Te obrade ukazuju na značaj njihovog originalnog autora, ali i dobijaju sasvim novi kvalitet koji im daje obrađivač. Štos-pesme iz minstrel predstava, koje su bile uobičajena zabava u SAD u devetnaestom veku, pa prenete u vodvilj na početku dvadesetog, bile su inspiracija Ujka Dejvu za komponovanje njegovih originala, dok je neke preuzeo direktno, u izvornom obliku. Te pesme su autentično američke, dakle kombinacija su crnog i belog muzičkog nasleđa. One samo potvrđuju istinu da autentična američka muzika ima jedan, zajednički koren. Taj fakat nam Joakim Kuder kristalno jasno demonstrira svojim pristupom tim pesmama. Dekomponujući ih na elementarne komponente, ritam i muziku, a zatim ih ponovo sastavivši, prethodno ih očistivši od narcisoidnosti i egzibicionizma, on ih je prikazao u sasvim drugom svetlu, potpuno različitom od svetla šou biznisa. Bez Ujka Dejvovog scenskog manirizma, pesme postaju „bolje“. Ovim „bolje“ ne poredim kvalitet izvođenja, već navodnicima hoću da kažem da pesme, tako ogoljene, postaju bolje sa moralnog aspekta. Takođe, dobijaju mantrički, skoro hipnotički karakter koji ima sedativno dejstvo. Veliki je podvig Joakima Kudera to što je uspeo da nas, slušaoce koji smo se potrudili da pažljivo saslušamo album, vrati u ruralne narative pred-industrijskog doba. U današnje anksiozno doba, ova muzika ima terapijski efekat.
Ocena: 8.2/10
