Pričao sam onima koji putuju

Kada noću ne spavaš, to mrtvi sanjaju.

To nagriza jesen
proteste od kojih su ostale godišnjice.
To ujeda istoriju sa koje visi očerupana rubrika: „Na današnji dan.“

Pitao sam one koji putuju

jesu li nekada plakali zbog kuća kraj pruge
i kletvi koje bacamo na učenost.

Svet više ne zna šta bi rekao o sebi.

Ipak, pričao sam im.

Neznanje je naša konstanta.
Na to se uvek možemo osloniti.
Noću kada putujemo
spuštamo glavu na svako ne znam.

Ne znam zašto bog ne prašta pravo na izbor.
Ne znam zašto niko ne korača Jegorovim putem.
Ne znam kada je greh postao naš najčistiji udisaj.

Zaista ne znam zašto uvek pričam
sa nepoznatima na stanici za Skoplje.

Opet, pitao sam sulud one koji putuju

Ličim li na živog čoveka?
Ili sam nestao kraj svojih knjiga.
Ili sam nestao
kada si me do ruševina izgradila
u starom ribarskom gradu na Shengshanu.

Niko ništa nije rekao.
Niko nije odgovarao.

Pričao sam, dok su gledali nemo.
Pitao sam, oni su žmirkali
u svom udobnom ropstvu
pokušavajući da vide vreme polaska voza.

Možda bih i voleo da su se pravili da me nema, u ovom svetu gde umiru pčele.

Ali, znam ... Ja više zauvek nisam.

Mrzim. Plačem. I ne znam spavaš li
Na današnji dan.

Voleo bih da su se samo pravili da me ne primećuju, kao ti.
U ovom svetu gde umiru pčele.

I gde sam i ja umro onda kada si otputovala.
A ...
A ja te ništa nisam pitao.

*Jovana Von B, 30 godina, nema svoj jedan grad. Studirala žurnalistiku, a zatim prešla na prava. Bavi se muzikom, pisanjem i besjedništvom. Nagrađivana i objavljivana. Nedavno je iz štampe izašla njena knjiga „Deca za priče“.