Bluz je muzika koja je svoj vrhunac doživela između tridesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Tada je nastala ogromna većina važnih, ključnih ili signifikantnih (kako vam se više sviđa) pesama, u to vreme je na svetlost dana izašla velika većina najznačajnijih bluz autora. To je forma popularne muzike dvaput pomerena iz sadašnjosti (twice removed), dakle, i rokenrol koji joj je preuzeo primat ga je takođe izgubio od didžejinga/elektronike. Može se reći, u skladu sa onom mojom teorijom o muzičkim nišama, da je bluz postao klasična muzika. Kao i svaka klasična muzika, postao je reproduktivna umetnost. Od današnjeg izvođača bluza ne očekuje se da izvodi svoje pesme (može i to, ali se, uz retke izuzetke, svodi na inferiorno ponavljanje davno postavljenih obrazaca), već da nam predstavi svoju interpretaciju klasika. To je nekoliko dana ranije u Hali Sportova na Novom Beogradu radila i Beth Hart kada je na bis izvela pesmu Ette James „I’d Rather Go Blind“ – poznavaoci bluza nisu propustili priliku da to izvođenje porede sa originalom, ali i sa nekim drugim izvođenjima, recimo onom grupe „Chicken Shack“ ili Rod Stewarta i grupe „Faces“. Ono što hoću da kažem je da se u tim okolnostima ne ocenjuju pesme (one su nesporne) već izvođenje.

Pomalo neočekivano, veče nije bilo pretežno melanholično ili depresivno, naprotiv! Noć je nekako bila - čudnovata, Matt je očekivano briljirao i privlačio pažnju publike ali i braća Dessner na gitarama su zvučali nestvarno uzbudljivo, čini mi se kompleksnije nego inače, i sa neobičnim osjećajem optimizma.

Sedmi album dobro već poznatog benda pokazao je na koncertu u Pittsburghu kako jedan alternativni-post-punk rok bend treba da zvuči uživo. Pozornica "Stage AE" na kojoj su nastupili locirana je na mjestu "North Shore", gdje se spajaju tri rijeke - Allegheny, Monongahela i Ohio-i odlična je za ovakve prilike, sa istorijom vrlo dobrih nastupa i spoljašnjim amfiteatrom koji prima do 5000 ljudi. Sve to učinilo je ovo odličnom prilikom za fantastičan nastup benda oformljenog 1999. u gradu Cincinnati-ju koji se nalazi na samo četiri sata vožnje od takozvanog "grada mostova". Podijeljena u tri dijela, pozornica je bila ispunjena do kraja nestrpljivim fanovima koji su uz londonsku predgrupu Daughter pjevušili pjesme poput "Youth", "Smoother", "Human", "Numbers", "Doing The Right Thing".

Ne mora se ići na peti koncert Nicka Cavea, ali se prosto mora otići na prvi koncert Pridjeva u Beogradu! Nisam samo ja to ukapirao. Bio je te subote u Elektropioniru prisutan dobar deoaktuelne beogradske rock scene. Una Gašić Bitipatibi, Sana Garić Xanax, kompletan Artan Lili, Bole i Straight Mickey, Dukat Stray Dogg, Andrej bubnjar Vizelja, Ana Avramov, bilo ih je još, ne znam ih ni ja baš sve. Da ne pominjem ljude iz muzičkog biznisa. Kao što vidite, fama o Pridjevima je stigla u Beograd pre samih Pridjeva. Elektropionir je bio poprilično ispunjen – video sam i veće gužve u njemu, ali ne mnogo puta. Bilo je, kao što rekoh, mnogo kolega muzičara, ljudi sa radija, iz biznisa, bilo je i prijatelja, fanova, ali i radoznalaca. Svi uslovi za dobar koncert su bili tu.