Blog
Marina Abramović je multimedijalna umetnica u čijim delima je muzika itekako prisutna, ali uglavnom nije u središtu pažnje ni nje same ni publike. Sticajem okolnosti, na izložbi u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u kome su pojedini segmenti izložbe nedovoljno zvučno izolovani jedan od drugog pa se zvuci mešaju, muzika koja prati njene instalacije je dobila daleko avangardniji karakter nego što ga inače ima. U nekim delovima izložbenog prostora, onim u kojima je mešanje zvukova bilo najveće, zvučala je kao Diamanda Galas u pratnji Armijskog hora i Narodnog orkestra RTS-a. Ipak, kada se govori o Marininoj umetnosti, druge stvari su mnogo važnije od muzike. Pročitaćete tekst o mom doživljaju izložbe, i mom razumevanju umetnosti Marine Abramović. Imajte u vidu da sam na tom polju potpuni laik pa mi ne zamerite ako mi se omakne neka pogrešna ocena. Svestan sam i toga da će mnogi od vas imati sasvim drugačiji utisak o izložbi, kao i da mnogi njen rad a priori ne smatraju umetnošću pa ovo shvatite kao moju kontra argumentaciju i poziv da, ako budete u prilici, prvo vidite njene umetničke radove a tek posle donosite svoj sud.
Ni De Nirovo muljanje ustima, ni Paćinovo namršteno režanje, a ni Skorsezeova legendarna reputacija ne spašavaju gledaoca od prepotentnih tri i po sata monotonije filma “Irac”. Režiser koji, iako briljantan, u davnoj prošlosti (Razjareni bik, Taksista, Poslednje Hristovo iskušenje)nije mogao da odoli jahanju nostalgije, pa ni čestom parodiranju žanra koji je popularizovao.
01.10.2019 – 30.11.2019
U poslednjem tromesečju godine, sasvim očekivano, došlo je do poplave novih izdanja iz regiona pa će ona biti glavna tema trideset devetog nastavka Dnevnika. Pored domaćih, osvrnuću se i na nekoliko izvanregionalnih izdanja za koja smatram da to zaslužuju. Ne bih da dužim, nego da pređemo odmah na stvar.
Kao i obično, za zvučnu kulisu čitanja ovog teksta preporučujem prateći mikstejp (OVDE).
25.08.2019 – 30.09.2019
Upravo sam shvatio da je prošlo više od tri godine od prvog nastavka Dnevnika muzičkog eklektika koji je izlazio tempom otprilike jednom mesečno. To znači da sam preslušao i ocenio preko 1000 albuma, napisao tristotinjak kraćih prikaza i 43 recenzije albuma koje su objavljene zasebno. Moram priznati da i kod mene dolazi do zamora materijala a i povećanja privatnih obaveza, pa ne isključujem mogućnost proređivanja „Dnevnika“. Ne bih voleo da rokovi koje sam sam sebi postavio a koje ne mogu da ispoštujem utiču na kvalitet prikaza. Dakle, nastavljamo po starom, ali bez samonametnutih rokova. Žao mi je što je znatno proređen onaj segment „Dnevnika“ koji sam pre izvesnog vremena izdvojio u posebne tekstove koji sam nazvao „Promišljanje“. Voleo bih da se vratim pisanju o određenim temama vezanim za rok muziku koje su od interesa za čitaoce, a meni zanimljive za obradu. To će biti moguće jedino na uštrb „Preslušavanja“ i to tako što ću vršiti strožiju selekciju onoga što slušam i o čemu pišem. Neće biti drastičnih rezova, pre se to može nazvati blagom relaksacijom.
Ovog meseca, videćete, ima dosta albuma koji se mogu podvesti pod „rok u užem smislu“, iako je malo koji od njih dobio visoku ocenu. Izgleda da sam bespovratno zabrazdio u „roots“ žanrove!
Možete poslušati i mikstejp ovog izdanja dok čitate Dnevnik.
Kao i obično, prvo idu albumi sa prikazima, pa onda samo ocenjeni.
