Sirov je to iskaz. Sirov i opor. „Hallelujah, I am grounded...“ peva Simon na svom prvom (ili drugom?) albumu „Room Temperature“, uz škrtu gitarsku pratnju, i već tada precizno nagoveštava pravac kojim će ići. Vapaji su to. Vapaji pronicljivog posmatrača sveta oko sebe. Zamislite da Bob Dylan nije postojao i da se u takvom svetu pojavi Simon Joyner. Da, on bi imao značaj i impakt Dylana u tom svetu. Ne kažem da ga imitira na bilo koji način, ali to je ta dubina, to je ta vizija, to je taj muzički avanturizam. To je taj rečnik. To je ta savršena nesavršenost. Ali, na Joynerovu nesreću, Dylan postoji. To ne znači da je Joyner manje dobar, ali znači da je manje vidljiv, da je manje uticajan. Jer ta sloboda u korišćenju muzičkih formi, sloboda u korišćenju reči, njihovom povezivanju u celine, sloboda u tretiranju glasa (i njegovih nedostataka), sve je to već viđeno. Nedostaje elemenat iznenađenja. Sve ostalo je tu.
Kako mi je promakao ovaj snažni autor, nikako mi nije jasno. Razumeo bih da mu je ovo treći, četvrti album, ali, sedamnaesti, to ne razumem. Kad sam krenuo sa slušanjem, „Hail Mary“ je prva pesma, pomislio sam „OK, verovatno je najbolju pesmu stavio na početak, samo se nadam da kvalitet neće mnogo pasti u nastavku“. Onda počne sledeća, „Annies Blues“, tu je i ona negde, možda je i malo bolja, pa „Another Midnight Special“ koja počinje rečima „It’s the ache I’m talking about...“, koja neminovno priziva Townes Van Zandta, onog koji peva o smrti. Ako ste pomislili da nema dalje, pogrešili ste! Dolazi „I’m Feeling It Today“ sa tim neodoljivim predvidljivim rimama i rastegnutim refrenom. Znate ono kad se svaki stih završava rečju koja se rimuje sa „today“ iz refrena, pa prosto jedva čekate da konačno otpeva i to „today“. Može se i ona anegdota iz fudbala primeniti na ovu situaciju sa refrenom: „Jel ga otpevao? Još ga peva!“
„Atlanta Bypass“ i „Flash Forward To The Moon“ nisu tako „catchy“ ali su obe dramatične, posebno drugopomenuta – Joynerov glas se lomi, puca, povremeno je „out of tune“, ali sve to doprinosi toj tenziji koju ove pesme nose, a i autentičnosti i, u njegovom slučaju se to bez navodnika može reći, iskrenosti. On nije od onih koji se potpuno i bez ostatka posvetio muzici. To potpuno posvećivanje može biti mač sa dve oštrice. To što nečija materijalna egzistencija zavisi isključivo od muzike često vodi u boljem slučaju do grozničavosti i forsiranja, a u gorem do pravljenja trulih kompromisa. Joyner ih sigurno ne pravi - bavi se muzikom onda kada ima šta da kaže, a to što ima da kaže govori onako kako u tom trenutku oseća. Da li će taj iskaz biti singer/songrajterska forma ili garažni rok zavisi od njegovog unutrašnjeg impulsa, a ne od povinovanju nagonu za preživljavanje i/ili, nedajbože, prilagođavanju vladajućim trendovima.
Elegična „Earthquake“ nam dočarava atmosferu potpuno suprotnu onoj koju bi očekivali po naslovu, „Illuminations“ i „Galveston“ nastavljaju u istom stilu, dok „Daylight“ podiže lestvicu više, dodajući elegiji opčinjavajući (haunting) kvalitet. Gitara je sve vreme sirova a slide zavija negde u pozadini na većini pesama. „Everyone says you’re dead, darling...“ kaže u „Daylight“, koja je ljubavna pesma, ili je to pesma o smrti, morate da odlučite sami. Drugi vrhunac albuma svakako jeste. Sledeća, „As Long As We’re In Danger“, ide u pravcu garažne psihodelije, ali ide polako. Sve dok smo u opasnosti, kaže, Amerika će biti hrabra! Ironično o savremenoj američkoj politici i Trampu. „I’ll Fly Away“ se ne bavi politikom, već detinjstvom koje je, kako će se ispostaviti, bar ako zaključujemo po muzici na kraju, bilo prilično turbulentno. I tako dođosmo i do trećeg vrhunca albuma, devetnaestominutne „ I Dreamed I Saw Lou Reed Last Night“ čiji naslov jasno govori o uticajima – referira na Bob Dylanovu „I Dreamed I Saw St. Augustine“ i na grupu Velvet Underground. Muzika je skroz Velvetovska (Black Angel’s Death Song mi prva pada na pamet, pa European Son), tekst dilanovsko/ridovski, a pesma se kotrlja i kotrlja...
Simon Joyner je omiljeni poeta Gillian Welch, on, opet, voli knjige Raymonda Carvera, Amy Hempel i Bobbie Ann Mason, na njega su uticali Dylan i Lou Reed, on je uticao na Conora Obersta, sarađivao sa Darnielleom, rasturao Stonese i Beatlese - tom sazvežđu on pripada. Ako se vaš pogled češće zadržava na tom delu muzičko-literarnog zvezdanog neba, onda je to čovek za vas. Ako preferirate neku drugu kombinaciju muzičko-literarnih uticaja, nastavite da tražite dalje.
Ocjena: 8.6/10
