Pesme na ovom albumu su uglavnom bazirane na rifovima (uz to odmah ide asocijacija na Rolling Stones!) pa tako i ova. Opet se usna harmonika koristi za solo, kao u prvoj pesmi. Evo i politike u širem smislu koja dolazi sa trećom pesmom, signifikantnog naslova „Odbijam“. Slučajno ili namerno, ovde odmah na početku imamo solo na gitari u pesmi kojom autor saopštava da je za proaktivni pristup životu uopšte – odbija da bude prepušten milosti i nemilosti drugih. „Ne čovek mali“ otvara prostor za različita tumačenja – ja bih rekao da je o samopoštovanju za koje je svako sam zaslužan. Ima interesantan prelaz u sredini koji nas uvodi u dinamičniji deo pesme. Dosta se radilo na dinamici (mislim na ceo album), što uvek pozdravljam. „Znak“ je još jedanput potcrtana potreba da se bude jak, da se sam izbori sa sopstvenim sumnjama i nesigurnostima. Ritam sekcija „vozi“ preko devet minuta, prateći vokali imaju lepu melodijsku liniju, sve zvuči optimistički i vuče napred. Događaji se u pesmi smenjuju tako da ni u jednom trenutku nije dosadno (ovo i po dužini i po atmosferi podseća na poslednji album War On Drugs – sad će neko reći „pa kako onda kažeš da nije dosadno“ ).
Lepa mi je pesma „U gradu koji tone“ i što se tiče muzike i što se tiče teksta. Opet je to politički tekst, ali ne od onih banalnih, prvoloptaških. „Kako sjajnih ljubavi ima u gradu koji tone, u zemlji koje nema, kako sjajni ljudi se bore, kakvim plamenom gore, u zemlji koje nema...“ Čini mi se da razumem šta nam Mišo u ovoj pesmi govori. U pesmi „Rokenrol na vodi“ čujem etno prizvuk, a i tekst me asocira na narodnu dodolsku poeziju. Nije da su se dodole bavile rokenrolom, ali jesu prizivale kišu, dakle imaju veze s vodom.
Svideo mi se album Baobaba. Favoriti su mi „Sreću, ljubav, radost“ i „U gradu koji tone“, ali ni ostale pesme ne zaostaju mnogo. Svirka je zaista odlična, po mom ukusu. Ritam sekcija pošteno zakotrlja pesme, rifovi lepo napune zvučnu sliku, nema solaža tamo gde im nije mesto, usna harmonika se pojavljuje samo tamo gde joj je mesto – sve je to sa merom i ukusom napravljeno. Posebne pohvale idu pratećim vokalima koji dosta doprinose (tamo gde ih ima) da vožnja bude prijatnija. Glavni vokal ću nešto manje hvaliti, ali i on sasvim dobro funkcioniše kao deo celine. Možda je u miksu mogao biti postavljen malo više pozadi nego što jeste. S druge strane, Mišo svaku reč izgovara sasvim razgovetno što je prilično retko kod nas. Za razliku od većime drugih domaćih albuma, ovde ne morate ispred sebe imati napisane tekstove da biste išta razumeli. Svega par reči nisam razumeo „iz prve“ (u pesmi „Znak“ reči koje idu posle „sve boje se slože“). Tekstovi su takođe za pohvalu – nisu previše apstraktni, ali nisu ni banalni – i što je najvažnije, dovoljno su otvoreni da dozvole učitavanje značenja od strane slušalaca što daje podlogu za identifikaciju slušaoca sa pesmama. Posebno mi je drago da Baobab dolazi iz Arilja (6763 stanovnika po popisu iz 2011) što samo pokazuje da rokenrol ne postoji samo u velikim gradovima kao što se obično misli. Postoje ljudi u manjim gradovima koji održavaju vatru rokenrola, a koji su možda i važniji za njegov opstanak. Njih moramo podržati.
Ocjena: 8.0/10
