Recenzije
Ono kad čuješ nešto i posle par taktova kažeš „ovo bi moglo biti dobro“. Prosto prepoznaš da je to tvoja muzika. Naravno da mi ova dvojica nisu nepoznata. Džimija Dejla Gilmora znam po čuvenju još od kraja sedamdesetih, kada je sa Džoom Elijem i Bačom Henkokom izdao onaj čuveni album „Flatlanders“ koji skoro niko nije čuo jer je originalno objavljen samo u onom američkom 8-track formatu, niti ih je mnogo ljudi videlo uživo pa je za njih smišljena kovanica „More a Legend than a Band“ (tako su i nazvali reizdanje albuma iz devedesetih). Uspeo sam da se dokopam „Flatlanders“ albuma tek kad je počeo internet download (to mi je bio jedan od prvih albuma koje sam „skinuo“) da bih kasnije, krajem devedesetih, nabavio i trilogiju koja je učvrstila Gilmorovu reputaciju (After Awhile; Spinnin Around The Sun; Brewer Newer World). Gilmor je inače sedamdesete proveo u ašramu (naziv za manastir u indijskim religijama) u Denveru studirajući metafiziku da bi se tek krajem osamdesetih vratio muzici i to u rodnom Teksasu.
Priča Dejva Alvina je unekoliko različita. Rođenje deset godina kasnije od Gilmora (1955) u Kaliforniji gde je uz brata Fila osnovao „roots“ rokenrol bend The Blasters negde u isto vreme kad je Gilmor osnovao „Flatlanders“. I danas se kajem što njihov drugi album, „The Blasters“ (1981) nisam uvrstio u svoju kolekciju iako je još tada nekim čudom licencno objavljen kod nas. Na njemu se nalazi jedna od mojih omiljenih pesama ikad „Marie Marie“ koja je obrađivana mnogo puta (Stray Cats i Shakin’ Stevens na pr.), čak je bila svetski hit, ali je za mene lajv verzija iz neke meksikanske kafane sa Flakom Himenezom neprevaziđena. Dejv Alvin me je za sva vremena kupio onim njegovim solo albumom iz 2011. „Eleven Eleven“ koji je te godine bio prvi na mojoj godišnjoj listi.
Drugi album „svetskog naj okej pijaniste“ Petra Ćulibrka nastavlja tamo gde je prvi stao – nastavlja sa utvrđivanjem njegove čvrste pozicije pri samom vrhu domaćih džez klavirista. Ono što sam napisao za njegov prvi album (OVDE) važi i dalje, s tim što ovaj, tu i tamo, izlazi iz manira evropskog džeza. Drugim rečima, negde iza ugla pomalja se swing (P’doobah Blues) gde je to „P’doobah“ onomatopeja sving ritmičkog paterna, a nije daleko ni „Legacy“ na kojoj saksofon svira Oliver Potočnik koji me je podsetio na duvačke linije Big benda Kaunta Bejzija, mada Ćulibrk u jednom intervjuu navodi Koltrejna kao inspiraciju za tu pesmu, ali i Džon Koltrejn je uzeo ponešto od Bejzija. Uostalom, poslušajte legendarni album „Atomic Basie“ Bejzijevog Big benda pa prosudite sami. Izdvaja se i pesma „Dance Class“ koju Ćulibrk izvodi sa basistom Zvonimirom Šestakom koja organski povezuje muziku i ples i to kroz kubansku salsu, omiljenu nastavnu jedinicu svih škola plesa (znam da jeste, iako imam zabranu upisa u takve škole koja važi za ceo region hehe). Gitarista Filip Pavić o čijem sam albumu „Labyrinth Song“ pisao, svirao je sa Ćulibrkom na „naslovnoj „Sail Away“, koja je jedan od mojih favorita.
Album se sastoji od devet pesama, koje je sve komponovao Ćulibrk, s tim da je sedam friških, nastalih na talasu uspeha prethodnog albuma i dve (“Square One” i “P’doobah Blues”) starije, ova druga više od deset godina. Za nju je vezana simpatična anegdota koju je Petar ispričao na gostovanju u emisiji „Balkanski špijuni“ kod Ivana Djanga Laića na radiju Nacional: na nekom seminaru u Opatiji koji su držali profesori džez akademije iz Graca, jedan od njih je objašnjavao šta je to sving u džezu ponavljajući u željenom ritmu tu reč „P-du-ba“ sa tvrdim nemačkim akcentom, što je Ćulibrka inspirisalo da ovekoveči taj trenutak svojom kompozicijom.
Scena je sledeća: u kolima sam, u sred špica u pet popodne, krećem se Ustaničkom ulicom ka skretanju ka Dušanovačkom mostu, kolona se otegla pet stotina metara! Pametnjakovići koji su zaobišli kolonu pokušavaju da se ubace pred samo skretanje, nervoza je na vrhuncu… Iz zvučnika u kolima čuje se Kamasi Vošington, pesma „Prologue“ koja zatvara novi album „Fearless Movement“. Da li deluje smirujuće? Nipošto, već sasvim suprotno, taj frenetični ritam, zvučna kakofonija i “trubljenje” saksofona dovode nervozu do vrhunca. Naravno da ne puštam iscerenog lažno ljubaznog vozača koji pokušava da se ubaci ispred mene, već dajem pun gas i teram ga u p.m. iz sveg glasa. Toliko o terapeutskom dejstvu muzike Kamasija.
Pesma „Prologue“ je iz nekog razloga poslednja a ne prva na albumu i možda i nije najbolji predstavnik onoga što se nalazi na albumu „Fearless Movement“, ali počeo sam s njom jer zaista verno odslikava opisanu situaciju u kojoj sam se nalazio kad sam je prvi put čuo. Škripanje guma, nervozna zvučna signalizacija, napetost koja se nožem može seći – sve to i još više od toga čujemo u ovoj više nego intenzivnoj numeri. Čak se poklopilo da onaj trijumfalni završetak počne baš u trenutku kad sam stupio na Dušanovački most, to jest kad sam ušao na ono što doživljavam kao svoju teritoriju. Još jedan dokaz da muzika ne mora (i ne sme!?) biti prijatna, zavodljiva i smirujuća, ali mora pobuditi emocije kod slušaoca.
Onaj muzički pravac koji se na našoj sceni pojavio početkom dve hiljade desetih godina što je nesrećno nazvan „srpska amerikana“ imao je, ispostavlja se, tužnu sudbinu. Nije ostao ni kamen na kamenu od tog pravca koji je u svom kratkotrajnom postojanju imao i svojih zvezdanih trenutaka, recimo onaj kada je ženski deo dueta Amnasti Ana Ćurčin sa svojim bendom i sa kolegama iz benda Stray Dogg imala double-bill nastup u Sava Centru pred 700 gledalaca koji su sa muzičarima do kraja ispunili veliku binu (i publika je bila na bini, 14 redova sa po pedeset sedećih mesta ako sam dobro prebrojao) a koji je snimio i više puta emitovao Javni servis (RTS). Koncert u Sava Centru je bio jedan od vrhunaca tog pokreta ali i početak njegovog kraja jer se očigledno shvatilo da se, bez obzira na kvalitet, dalje od toga neće moći. Svi protagonisti, strpani u taj pravac milom ili silom, su ga napustili ili tako što su se vratili svojim pređašnjim muzičkim preokupacijama ili su pokušali da nađu neko novo muzičko utočište. Neki su u svojim post-amerikana karijerama počeli da pevaju na srpskom, neki kombinuju, a neki su ostali dosledni pevanju na engleskom. Ana Ćurčin po oba osnova, sudeći po ovom albumu spada u te druge, mada je i ona imala izlete sa pevanjem na srpskom, kao što je bila pesma „Tu“ koja je pre par godina odnela nagradu „Milan Mladenović“ i ne samo ta pesma. Ovaj pak projekat označava povratak pevanju na engleskom ali i povratak elektronskoj muzici (setimo se da je na poslednjem albumu imala remix Marka Grabera baš pomenute pesme).
Bio sam radoznao da čujem kako Ana zvuči u novom muzičkom okruženju u čijem je kreiranju bitno učestvovao i neko drugi. Taj drugi nije bilo ko – taj drugi je Marko Nastić, čuveni producent i tehno DJ koji se bavi elektronskom muzikom. Odmah mogu da kažem, kao neko ko se ne razume mnogo u elektronsku muziku ali i neko kome nije prvi put da mu se elektronska muzika svidi, da je saradnja bila plodonosna. Kako to? Tako što je došlo da sažimanja telesnog i duhovnog – repetitivnost ali i nepredvidljivost Nastićeve muzičke podloge označava telesno, a melodije pevanja i tekstovi Ane Ćurčin ono duhovno u toj kombinaciji. A kad se zadovolji i telo i duša cilj je postignut a to je mir kao ravnoteža. Kad govorim o telesnom ne mislim pri tom o trci za bitovima u minutu, jer ne radi se ovde o tome, već o telesnim damarima i pulsacijama organizma čija su transkripcija zvuci koje čujemo koji su delo Marka Nastića. Da bi ovakvo delo nastalo neophodna je transcendentalna povezanost kreatora a ta magija se očigledno dogodila. Stvaranje magije je bilo proces koji je trajao (možda zato naslov „It Took Me So Long“), jer Ana i Marko su album dugo pripremali, verovatno i zbog paralelnog rada na sopstvenim karijerama.
