Ako ste mislili da je neočekivana saradnja Tejlor Svift i Arona Desnera vrhunac ovogodišnje pop produkcije, možda se varate, i trebalo bi da poslušate duet Aleksa Kapranosa i Klare Luciani. U pauzi pripremanja novog albuma benda Franz Ferdinand, poznati pjevač i rok star snimio je perfektan duet sa mladom francuskom kantautorkom koja je u matičnoj zemlji muzička zvijezda u strelovitom usponu, iako ima samo jedan album za sada.

U oktobru prošle godine, na Klarinom solo nastupu u slavnoj Olimpiji, njih dvoje su izveli obradu kultne pjesmu koju su ikoničkom interpretacijom proslavili Nensi Sinatra i Li Hejzlvud. Li je napisao pjesmu i snimio je nešto ranije, sa nekom drugom pjevačicom (Suzi Hokom, ako vas baš zanima), ali je veliki hit postala tek verzija sa albuma “Nancy in London”, iz 1967. godine. “Summer Wine” je docnije puno puta obrađivana, a za vrijeme karantina tokom ovog proljeća, nakon što je Klara adaptirala dio teksta i prepjevala pojedine strofe na francuski (na kom jeziku, u završnici, nakratko pjeva i Aleks), snimili su zajednički singl, sa novom dozom odnosno bogatom infuzijom elegancije i seksipila.

Pojavio je prvi trejler za seriju koju je režirao Luka Gvadanjino, jedan od većih stilista među savremenim režiserima, proslavljen romantičnom pričom o odrastanju “Skrivena ljubav” (Zovi me svojim imenom)”. “We are who we are” (za sada bez distributerskog prevoda) takođe je drama o sazrijevanju i mladalačkoj ljubavi introvertnog četrnaestogodišnjaka, koji se iz Njujorka seli u američku vojnu bazu u Italiji, u regiji Veneto. Tamo upoznaje kći vojnog lica, čiji otac ne odobrava njihovo druženje koje prerasta u romansu…

Teško je odoljeti i ne voljeti ove momke iz Makarske, dovoljno “lude” i ironične u spotovima (a bome i na nastupima uživo), sa osjećajem i izraženim darom za melodične, moderne pjesme - čiji je hit potencijal nesporan. Ipak se čini da bi u neko drugo vrijeme Rezerve bile još popularniji, kao i redovnije tj. mnogo češće u medijima – zato što to zaslužuju.

“Od ljubavi ludim” ostaje u granicama zacrtane ljubavne tematike proklamovane na izuzetnom debi albumu, ovde sa razoružavajućim “luzerskim” pogledom na svijet (ljubavi)… Naprosto je neobična svježina koju serviraju uz svaki novi singl, ovaj put upotrebom post-pank zvuka čime su izgradili reskost i rezolutnost numere. Kao i svaki put aranžman je minuciozan, sa detaljima koji je svaki na svom (nekad očekivanom a ponekad neočekivanom) mjestu, i ekonomičnošću onih rok bendova koji tačno znaju šta žele da postignu, te kako da u tome uspiju.

Rezerve uspijevaju da osvoje preciznošću i inteligentnim promišljanjem sa jedne, a sa druge strane duhovitošću i (samo)ironičnošću koja im daje dodatni šarm. Stoga se zapaženi stih “čak i luzer jednom bude pobjednik”  ni u kom slučaju ne odnosi na njihovo dosadašnje djelovanje, jer oni nižu uspjeh za uspjehom - barem na kreativnom, ako ne već(em) komercijalnom planu. Ostaje da sačekamo album “Top Pop”, najavljen za sledeću godinu, i poželimo još ovakvih pop delicija. I vrlo efektnih video spotova.

KADA SE DETE U MENI SRETNE S DETETOM U TEBI

Između Garijevog povratničkog, drugog albuma 49 Arlington Gardens iz 2009. godine i njegovog prvenca, postoji razmak od cele četiri decenije. Sâm album je rezultat više puta posvedočene istorijske mogućnosti da svaka generacija umetnika paradoksalnostvarasvoje pretke. Da ih izmišlja ako treba. Da ih pronalazi u vremenima koja im prethode – ako može. Ovde se jedna vredna generacija škotskih muzičara opredelila za Nika Garija kao za njihovog u svetu nepoznatog preteču. A što je otkrivena umetnička krvna veza neobičnija, što je rodoslov iznenadniji, to je i poreklo vrednije. Izazivanjem, stimulisanjem i organizovanjem studijskog snimanja Garijevih novih pesama, vratili su mu na najlepši način dug koji zapravo nikada nije postojao. Odabrali su rado sami da se zaduže. Važnu ulogu odigrali su Norman Blejk iz grupe Teenage Fanclub i Daglas Ti Stjuart iz BMX Bandita, obojica iz Glazgova, obojica iskreni posvećenici u Garijevo stvaralaštvo. Stjuart, umetnik neskriveno poklonjen i Seržu Genzburgu i Brajanu Vilsonu, učestvovao je u produkciji. Za njegovu grupu, priča se, Kurt Kobejn je izrekao da bi mu oni bili željena adresa ako bi mogao da bira u kom bendu će da svira.

Stjuartov umetnički credo ne podrazumeva samo autorsko bavljenje muzikom. Jedan je od onih posebnih, nesebičnih i svetu vazda potrebnih ljudi koji istraživačku radost nalaze u otkrivanju zakopanog muzičkog blaga, a potom pronađena bogatstva žele da podele sa svima. Među zaboravljenim majstorima na koje je ukazivao nalazi se i Čip Tejlor, rođeni brat Džona Vojta, koji je napisao Wild Thing – rokenrol klasik koju su obesmrtili Troggs,a koncertno ga izvodio Džimi Hendriks –da bi se potom potpuno odrekao muzike u korist profesionalnog kockanja. Takvom Sjuartu bilo je prirodno da energično zastupa Garijev povratak snimanju i nastupima. Govorio je kako je album The Nightmare of J. B. Stanislas toliko snažno uticao na njega da je sve prijatelje i poznanikenagovarao da ga obavezno kupe kada se pojavilo reizdanje, obećavši da će im lično vratiti novac ukoliko im se ne svidi. Naposletku, niko nije tražio novac natrag.

Podrška škotske nezavisne ali uveliko afirmisane scene Gariju je značila sve na svetu. Sa iskrenom zahvalnošću je kazivao o tim velikodušnim ljudima koji su ga vratili studijskom radu i koncertima. To neće reći da Nik Gari nije ništa snimao u pobrojanih četrdeset godina između prvog i drugog albuma, ali je to činio retko i pod izmenjenim imenom, kao Nik Hamilton, odabravši majčino devojačko prezime škotskog porekla. Radio je s vrhunskim francuskim muzičarima, radio je i sa bendom Keta Stivensa, ali nikada nije bio tako srećan kao kada je snimao s tim ljudima iz Glazgova. Rekao bi za njih da su spolja možda bili pomalo hrapavi – ipak je o Škotima reč – ali su iznutra prosto bili kao med.I sve su sami obezbedili, jer on nije imao novca za ulaganje u novu ploču.

Jedan od najboljih rok i bluz gitarista preminuo je u 74. godini, u snu. Karijeru je ozbiljno započeo sredinom šezdesetih kao zamjena Erika Kleptona, u grupi Bluesbreakers Džona Majala, a zatim je lično osnovao još legendarniju grupu Fleetwood Mac. Napisao je rok klasike "Black Magic Woman", "Albatross", "Oh Well",  "Man of the World"...

Početkom sedamdesetih, nakon pet izuzetnih albuma, Piter Grin napušta bend zbog velikih problema sa narkoticima i promjenljivog ponašanja (više izvan scene nego na sceni). Nestabilna psihička stanja, uz dijagnozu šizofrenije, pratila su ga do kraja te dekade, ali i kasnije, dok se sporadično vraćao muzici na solo albumima i koncertnim nastupima.

“Honey” je ni manje ni više nego medena, melodična pjesma sa osvježavajućim azijskim prizvukom, nastala unutar mikrokosmosa mikrotonalne muzike. Tim su se egzotičnim stajlingom King Gizzard & The Lizard Wizard zaodjenuli 2017. na albumu “Flying Microtonal Banana”, jednim od ukupno pet te godine, lebdeći konzistentno na mikrotonovima tj. intervalima manjim od polutona.

Bio je to samo jedan u nizu eksperimenata i oneobičenosti, bilo stilskih bilo konceptualnih ili tematskih, kojima teže na svakom svom izdanju. Budući da imaju više nego versatilan opus, možemo govoriti o žanrovskoj i stilskoj raskoši jednog od najnepredvidljivijih i najproduktivnijih bendova prethodne dekade.

Strana 1 od 99

Spotovi


STEREO Art Magazin
Regionalni popkulturni magazin

Impressum

Urednici:      Dragana Erjavšek
                     Novak Govedarica
Saradnici:   Olja Knežević
                     Boris Fatić
                     Srđan Strajnić
Logo:           Uroš Stanojević
Powerd by : ChoDex Studio