U navali boemštine, nekad i na silu boemštine, zarad što čemernije poezije, okružena stihovima o mrtvim, dalekim ili zdrobljenim ljubavima kojih više neće i ne može biti, neka vedrija, neiskvarena, iskrena i neizazvana pjesma može da popravi način na koji bismo inače odgovorili danu na izazove. Takav odnos prema svijetu je površinski sloj poezije pjesnikinje Jasne Karamehmedović, Nikšićanke koju strah od javnih nastupa još uvijek drži podaleko od prave afirmacije, mada u određenim krugovima već ima ljude koji su naklonjeni njenom načinu. Još uvijek ne razmišlja o štampanju, iako ima dovoljno materijala i onih koji žele da je čitaju na jednom mjestu.

DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI

Vrata mi je otvorila žena. Dok smo išle prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula u njena leđa: nosila je uske svetloplave farmerice. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, osvetljenu. Lepo i, naravno, bolno. 

Ušle smo u dnevni boravak. Sedeo si ispred TV-a, zavaljen u žutu fotelju, s nogama na tabureu – sve kao pravi muž. Kada si video nepoznato lice, naglo si se pridigao. Činija u tvojoj levoj ruci nakrenula se i otpustila četiri pahuljaste kokice na pod. Ostao si nespretan i u četrdesetim. Bilo mi je drago zbog toga. I opet sam se osmehnula.

Onako je kako smo planirali: ogroman akvarijum i police pretrpane diskovima i knjigama, šarene ponjave na podovima i neonke na visokim plafonima.

Nešto si rekao ženi. Nisam uhvatila reči, ali ton mi je bio poznat: mek, uglačan od ponavljanja. Ta nežnost iz tvojih usta slila mi se u uvo, gusta kao kap čuvarkuće. I isto tako gorka.

Donela je iz sobe novčanik koji si pronašao na ulici. Unutra su bili samo moja lična karta i novčanica od dvesta dinara. Malo smo se našalili u vezi s poštenim nalazačima praznih novčanika, potom je stigla kafa.

Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Napravio si onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.

Čudili ste se što živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Verovatno kupujemo hleb u istoj prodavnici, a nismo se sreli sve do sada. Neverovatno! Onda ste mi ispričali, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se, da ste studirali zajedno, da ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču, by heart.

Dok ste govorili, moja glava se kao ispušten balon odvojila od tela I krenula niz hodnik. Zavukla se u kupatilo da obnovi raspored sitnica, boje mirišljavih soli. Otvorila je plakare, zavirila u fioke. Udahnula miris peškira. U spavaćoj sobi, ispod kreveta našla je zaboravljenu gužvicu tamno-zelene čipke i zasuzila. Ispunila je svojim obrazom hladno udubljenje u tvom jastuku. Na dnu hodnika, zavirila je u tvoju haotičnu radnu sobu, zašla među zarezane drvene olovke, zavukla se u oštar ugao jedne četvorke ispisane na papiru i tu ostala dugo zaglavljena. Sve dok se pogledom nije zakačila za par prljavih čarapa, nemarno odloženih pored fotelje. Kako smo se smejali tim budućim čarapama, budućim razmiricama, podignutoj dasci na wc-šolji, tupim brijačima... Sve je bilo tu, čak i vezica osušenog čička na cipelaru i miris lavande za koji si tvrdio da je otužan, a ja insistirala na njemu.

Posle besmislenih svađa, mirila nas je ova kuća. Birali smo komade nameštaja u izlozima zatvorenih prodavnica, izmišljali rečenice koje vas dvoje upravo izgovarate dok me ispraćate iz naše kuće.

Bacam pogled prema velikom ogledalu naspram ulaza u spavaću sobu − prva stvar koju smo uneli unutra − izabrao si ga za mene onda kada sam se prvi put svukla pred tobom. Nema mog odraza u njemu. Tvoja ruka je iza ženinih leđa dok se još jednom zahvaljujem na pozivu i vraćenom novčaniku. Ona se najednom namršti, pa nastavi da se osmehuje. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo što sam ti nekada prebacivala. Iza vrata koja su se zatvorila za mnom začulo se Ludače!, potom kikot koji se sklupčao u mom grlu.

Noge su krenule niz ulicu, glava je ostala u kući da i dalje prikuplja bol. Toliko se razbolela od onoga što je tamo videla da je sve zaboravila. Morala sam da je podsetim šta mora da uradi kako bi izašla odatle – kroz vrata za koja ne znaš da postoje.

- Znaš - govorila je Olja -sve počinje krikom žene. Ja počinjem memljivom vriskom svoje majke u nekoj bolnici. Njenim stiskanjem nabubrelog stomaka, izbezumljena ishodom; kako neko stvorenje tankog proreza među nogama može ispasti iz njenog sopstvenog proreza. Grudva belih mantila tiskala se u sebe uz navežbane osmehe i šture čestitke. Ja sam tada kmečala. Vrištala, dok su se moja pluća navikavala na svet. Eto, vidiš, sve počinje krikom žene.